Naredni redovi ne govore o homoseksualnosti kao devijaciji, već o dominantnom društvenom konstruktu koji homoseksualnost označuje kao takvu. Taj konstrukt služi kao objašnjenje homoseksualnosti, a počiva na premisi da je ona nešto neprirodno i loše. Potom traži odgovore na uzrok nastanka homoseksualnosti (kroz biološke i psihološke narative). Budući da se homoseksualnost doživljava kao devijacija, a homoseksualne osobe kao devijanti, ovaj tekst mapira i čita intervjue i stavove heteroseksualnih i homoseksualnih ispitanika i ispitanica kroz narative i teorije devijantnosti.

Iako ću u nastavku nastojati da raslojim stavove, to pak u stvarnosti neće ići toliko lako budući da se u iskazima ispitanika/ca oni ne daju razlučiti, te se biološki faktori često prepliću sa psihološkim, što nam ukazuje na veliku konfuziju kada je pitanju homoseksualnost, ali i težnju da se kroz uzrok nastanka opravda diskriminacija i socijalna patologizacija. Ono što mi ostaje jasno jeste da biološkoj i psihološkoj patologizaciji prethodi socijalna, te da su ove prve dve samo njeni narativni derivati.

Razlog identifikovanja homoseksualnosti kao devijacije pre svega možemo naći u dubokom i neupitnom uverenju da je heteroseksualnost jedina “prirodna” seksualnost, pre svega zato što je njen plod reprodukcija, te da su drugi oblici neprirodni (dakle veštački), ali i suprotstavljanju modernim društvenim tendencijama u visoko konzervativnim društvima.

Aleksandar Stojaković

homoseksualac-kao-devijant

Celukupno istraživanje sa osvrtima i recenzijama možete pročitati i preuzeti ovde.

Devijacija kao društvena napast

Devijantnost (lat. deviare, skrenuti s pravog puta, odstupati, udaljiti se) se najopštije definiše kao svako odstupanje od društvenih, bioloških ili psiholoških normi. Jasno je da ove norme konstruišu dominantne društvene težnje u vremenskim i kulturnim okvirima u kojima su se zadesile, ali po njihovom diskursu ih možemo podeliti na institucionalne i kulturne, i odatle dalje raslojavati. Sa druge strane društvenu težnju možemo pronaći pre svega u konstituisanju i održavanju društvenog reda. Ovde se društveni red pojavljuje kao krhka i lomljiva konstrukcija koju je potrebno permanentno negovati i održavati u skladu, i za te potrebe se od njenih članova, koji su u isto vreme i njeni i elementi-činioci, traži poslušnost i disciplina prema društvenim zakonima koji je kao osnovu i konstrukciju definišu. Društveni red, koji smo označili kao primarnu svedruštvenu težnju, pojavljuje se kao nad-cilj svih i ujedno ima i nadindividualnu-transsubjektivnu moć, koja je na lestvici iznad svih subjektivnih težnji za moći. Zarad nje, njeni članovi treba po potrebi da se odreknu, ili da redukuju svoje subjektivne težnje. Dalje, ova društvena težnja je u svojoj biti reakcionarna jer naspram sebe ima razarajuću opasnost na subjektivnom nivou. Stoga ona uvek treba da se čuva od svih pretećih faktora koji bi mogli da je destabilišu i poremete u čemu primarnu ulogu igra društvena kontrola. Subjekti koji prete da poremete društveni red su označeni kao devijantni. Devijant skreće sa puta, odstupa od normi, odvaja se od društva, a takvo ponašanje se negativno vrednuje i izaziva neprijateljske reakcije. Sankcionisanje devijantnog ponašanja vrši društvena kontrola. To je skup sredstava kojima se osigurava da većina članova poštuje društvene norme.

Da bi se konstituisao i kako bi opstao, društveni red treba da ima određenu svest o samom sebi: o svom postojanju, i još važnije – o svojoj beskompromisnoj vrednosti. On ima svoj Id (težnju za opstanak), svoj Ego (spoznaju) i svoj Superego (društvenu kontrolu). To jest on postaje metasubjekt.

 

Uvod homoseksualaca u devijaciju

More isprepletenih, često i simbiotičkih predrasuda koje patologizuju homoseksualnost kao devijaciju mogu se podeliti u tri dimenzije: 1. Homoseksualnost kao psihički poremećaj; 2. Homoseksualnost kao biološka anomalija; 3. Homoseksualnost kao pretnja socijalnom miru. Simbioza ovih upakovanih predrasuda se pre svega pojavljuje kao posledica opšte konfuzije: da li je homoseksualnost poremećaj, anomalija, ili subkulturna devijacija? Sve ove dimenzije – od psiho-bioloških do socijalnih – se kod ispitanika sa negativnim stavovima prema homoseksualnosti, i poslednično prema homoseksualcima, percipiraju kao pretnja socijalnom redu i miru. Rešenje se pronalazi čitanjem između redova: ostrakizam iz društvenih okvira. Homoseksualci su remtujući faktor, nepoznanica, njihove navike izazivaju čuđenje. Oni su (biološka, psihička, rodna, seksualna, subkulturna) drugost. Homoseksualac je identitet transgresije, subverzije, jednostavno on je – devijant.

Označavanje homoseksualnosti kao devijacije, i homoseksualca kao devijanta, važan je mehanizam očuvanja socijalnog mira od opasnosti. Označen kao devijant i opasnost, sa homoseksualcem se ulazi u direktnu borbu (koja neretko bude i fizičko nasilje) u težnji da se suzbije iz sfere javnog. Usmeravanjem pažnje na devijantnost grupa osnažuje sebe; zajednički neprijatelj podstiče grupna osećanja i učvršćuje grupnu solidarnost.

Devijantno ponašanje se može sankcionisati na dva načina: 1. Pozitivno sankcionisanje – podrazumeva nagradu (nagrada za konformnost), to jest poštovanje pravila društva, u slučaju kada homoseksualac prihvata heteronormativnost i svoju seksualnost zadržava izvan javne sfere; 2. Negativno sankcionisanje – podrazumeva kaznu (za ponašanje koje odstupa od društvenih normi), to jest onda kada homoseksualac teži emancipaciji.

Postoje tri vrste teorija devijantnosti: biološke, psihološke i socijalne. U nastavku pokušaćemo homoseksualnost, to jest percipiranje homoseksualnosti i homoseksualnih osoba kroz izjave ispitanika i ispitanica, da provučemo kroz svaku od njih, posebnu pažnju dajući socijalnim teorijama. Polemišući o homoseksualnosti kao devijaciji iz vizure ispitanika/ca dobićemo novi ugao u teorijskom nastojanju da razume sve okolnosti, diskurse i narative homofobije. Ovo je važan kako akademski tako i aktivističko-politički zadatak, jer uspešnom rešavanju svakog problema prethodi razumevanje subjekta. Uz to, istraživanje koje je pred nama dalo je more podataka koje valja iskoristiti i sagledati sa svih mogućih strana i u budućnosti.

 

Biološke teorije devijantnosti

Biološke teorije devijantnosti proizilaze iz biološke konstitucije pojedinca, koje se uglavnom baziraju na genetskom nasleđu i genetskom sklopu. Italijanski lekar i kriminolog Čezare Lombrozo (Cesare Lombroso), jedan od osnivača Italijanske pozitivističke škole u kriminologiji[1], prvi je predstavnik biološke teorije. Njegovo učenje se naziva atavizam.[2] Osnovna shvatanja škole su da na ličnost utiču antropološki faktori, a kako će se pojedinac ponašati zavisi od uticaja dodatnih fizičkih faktora. Svaki zločinac se od ostalih ljudi razlikuje po urođenim telesnim i duševnim osobinama koje su karakteristične samo za zločinca. Enriko Feri (Enrico Ferri) ne pridaje veliku važnost unutrašnjim svojstvima, već smatra da su uzroci prvenstveno fizičke prirode. Savremene fiziološke teorije se razlikuju od darvinističkih iz 19. i 20. veka, i uglavnom baziraju na genetskim abnormalnostima i hormonalnim procesima kao objašnjenje devijantnosti (Pavić, 2013).

Uprošćen biološki diskurs, ili njegov eho, možemo čuti u odgovorima ispitanika/ca kada govore o homoseksualnosti. To je uglavnom jedan biološko-patologizirajući narativ kojim se homoseksualnost označava kao devijacija, uz jaku težnju da se odvoji od „normalne” i normativne heteroseksualnosti. Ovaj narativ počiva na biološkoj dimenziji nemogućnosti reprodukcije u homoseksualnom odnosu. Duboko je ukorenjeno i rasprostranjeno mišljenje da je reprodukcija jedna od najvažnijih funkcija svakog živog bića. Ona direktno korespondira sa paničnim narativom o beloj kugi koja preti da će opustošiti naciju, i koja će naposletku dovesti do njenog nestanka. U tom kontekstu, po mišljenju ispitanika/ca, homoseksualci ne doprinose opstanku, a onaj ko (biološki) ne doprinosi naciji u uslovima kritičnosti je devijantan. Tako homoseksualnost ulazi u bioplotiku i u eugeničke strukture kao nepoželjan faktor koji opstruiše i protivi se njenoj politici. To je značajan argument homofobije da je homoseksualnost ili nefunkcionalni ili preteći oblik seksualnosti, dok je heteroseksualnost, ona koji doprinosi reprodukciji, jedina ispravna seksualnost.

Prosto moram da kažem da je poremećaj jer ja jesam ovo, oni jesu drugo, za mene je prirodno ovo, nije prirodno to. Šta znači to da nije prirodno… znači da nešto je poremećena neka ravnoteža u prirodi. Za mene je to ravnoteža. Muško-ženski odnosi su ravnoteža u prirodi, nešto što bi trebalo da produži vrstu, jel’ tako? (heteroseksualna osoba)

Od dva zla dobro ne može da ispadne, dve osobe istog pola ne mogu da budu biološki roditelji zajedničkog deteta, to nije gen, nije njihova krv. (heteroseksualna osoba)

Uz reprodukciju kao argument osporavanja, pominju se i drugi biološki argumenti kao uzroci homoseksualnosti kao što su genetika ili hormoni. Oni se, u pokušaju odgonetanja, često prepliću i sa drugim narativima, naročito psihološkim. Kada se spominju i genetika i hormoni, oni se i dalje uzimaju kao vrsta defekta, anomalije koja uzrokuje homoseksualnost. Iako se percipira kao defekt, osećanja koja idu uz ovaj narativ su prilično negativna, uz odsustvo empatije koje bi za nekoga sa „defektom” obično imali, te mi se čini da određena politička sfera utiče na kontekstualizaciju narativa.

Da li je to hormonski određeno, ili je to stvar psihičkog doživljaja samog sebe, znači koliko je neko samouveren u svoju seksualnost. To je ono – falusni i analni tip. Sad, aktivni su više falusni tipovi, više su usredsređeni na genitalije, dok pasivni je taj analni tip čoveka. I obično su ranjiviji, nežniji. (LGB osoba)

Imaš genitalije kakve imaš. I ti si prirodno predodređen spram genitalija da obavljaš funkciju tu i tu. E sad, koji se to kvrc desi i šta… Kao što ja nemam odgovor zašto sam ja gej; da li je to genetski uslovljeno, da li je to neka greška u mozgu, da li je to neki disbalans hormona ili je čisto uslovljeno nedostatkom očinske figure, ili dominantnom majkom, ili nemam pojma… Uopšte ne ulazim u to. Nisam se puno bavio time. (LGB osoba)

Važno je primetiti kako naučni narativi nisu jasni, ne pominju se kao oformljen stav, već se pojavljuju u kontekstu promišljanja, ali oni počivaju na uverenju da je homoseksualnost devijacija, samo je potrebno utvrditi kakva, ili (naučno) dokazati da to jeste. Premisa dolazi iz ubeđenja da nešto što ne doprinosi reprodukciji (ili produženju i opstanku nacije) ne može biti zdravo, ili prirodno, a iz toga proizilazi da ne može biti ni dobro.

Ne znam kada bi se uradile detaljne analize svih parametara pretpostavljam da se negde našlo, kao kad se ispituje autizam, kao kad se ispituje Daunov sindrom, pretpostavljam da oni imaju neku anomaliju. (heteroseksualna osoba)

Mislila sam da je to neka vrsta greške, nečega, ili u odgajanju, ne verujem da se rađaju sa tim, možda se i rađaju, ne znam, ali sam smatrala da je to neka greška prirode. (heteroseksualna osoba)

 

Psihološke teorije devijantnosti

Psihološke teorije pronalaze uzroke devijantnosti u crtama ličnosti koje mogu biti nasleđene ili usvojene socijalizacijom (Haralambos, 2002: 351‒353). Kada je reč o homoseksualnosti, u Frojdovom radu pronalazimo nekoliko putanja kojima je promišljao. Iako je homoseksulanost depatologizovao i smatrao kao inherentnu fazu u razvoju libida, priznavao i organske faktore, smatrao je da ga to ne oslobađa od proučavanja psihičkih procesa koji dovode do njenog nastanka. Nastanak homoseksualnosti kod muškaraca nije vezivao samo za jedan uzročni događaj, ili okolnost, već za više njih. „Tipičan proces koji je utvrđen u mnogobrojnim slučajevima, sastoji se u tome da nekoliko godina po završenom pubertetu mladi čovek, koji je do tada bio jako fiksiran za majku, menja svoj stav: on se sad identifikuje s majkom i traži objekat ljubavi u kome može ponovo da otkrije samog sebe i koga će moći da voli kao što je majka volela njega“.[3] Frojd majku i vezu deteta sa njom, kod muških homoseksualaca, vidi kao važnu predispoziciju za odabir objekta ljubavi koji ima iste genitalije. Uz to on pronalazi i narcizam kao važan element koji konstruiše homoseksualnost. Drugi pravac koji zauzima u proučavanju psihičkih procesa uzroka homoseksualnosti je okrenut ka braći. Govori o ljubomornim impulsima koji se javljaju u ranom detinjstvu prema rivalima, posebno braći. Ta ljubomora dovodi do agresivnog stava prema braći, ali su pod uticajem vaspitanja i stalne bespomoćnosti ovih impulsa, oni su pretrpeli potiskivanje i jedan afektivni preokret tako da su raniji rivali postali prvi homoseksualni objekti ljbavi.

Frojdov učenik Džon Bolbi (John Bowlby) razvija teoriju privrženosti prema kojoj dete ima potrebu stvaranja bliskosti s majkom i ocem u prvim godinama života i ako se ova privrženost ne stvori, taj nedostatak bliskosti i empatije može da odvede ka devijantnom ponašanju, kao i to da dete teže ostvaruje bliske emotivne odnose s drugim osobama tokom kasnijeg života (Regoli et al., 2010: 137).

Uočljive su određene poteškoće kada je u pitanju psihopatologizovanje homoseksualnosti. Osećaj ispitanika i ispitanica je da nešto nije u redu sa homoseksualcima, pre svega zbog toga što ih privlači isti pol, ali nisu u stanju da odgonetnu šta tačno. Predrasude idu od lošeg odgajanja u detinjstvu, do frojdovskog motiva vezanosti za majku.

Mislila sam da je to neka vrsta greške, nečega, ili u odgajanju, ne verujem da se rađaju sa tim, možda se i rađaju, ne znam, ali sam smatrala da je to neka greška prirode. (heteroseksualna osoba)

Bolest u nekom smislu. Nekom blažem, ne bukvalnom, ali nešto neprirodno. Bolest u smislu nepotrebnog eksponiranja nečega. Mahom ljudi imaju neku, da kažem anomaliju, uslovno rečeno, a opet nemaju tu neku potrebu da to svima kažu. U tom nekom smislu. (heteroseksualna osoba)

Ne znam. Možda je to nedostatak očinske figure u detinjstvu, pa se traži to od partnera ili šta ja znam. Možda. (LGB osoba)

Bio je vezan mnogo za mamu. Da li je on oponašao mamu jer je imao problem sa ocem koji je pijanica. Mnogo je bio vezan za majku, ona privržena njemu i nekako… čini mi se – preveliki uticaj majke na muško dete, nešto u njemu izazove da je on oponaša. Treba na muško dete da ima više uticaj od muškog roditelja. Smatram da i to ima veze. Jer moje dete ima sad 16 godina, mnogo sam bila uz njega, moj muž ne toliko i sećam se da sam sa njim i igrala kolca, fudbal i levo i desno… do jednog momenta gde već vidim da dete – mama, mama, mama i ja rek’o „daj, otkači se više od mene“, dokle više mama, daj malo tata, za promenu i jedva sam ga malo izolavala. Sad je već okej, sad je već super, nema nikakvih sklonosti, niti bilo šta. (heteroseksualna osoba)

Osetan je frojdovski diskurs u odgonetanju nastanka homoseksualaca, kao i insistiranje na rodnim modelima. Rodni identitet konstituiše seksualne identitete. U ovom slučaju seksualnost je blisko vezana za vaspitanje i postojanje rodnog nadzora koji će oblikovati i usmeravati seksualnost deteta. Prisustvo oca, to jest muške figure u životu deteta se pronalazi kao determinišuća. Ovo se može objasniti muškom ulogom na poziciji moći u društvu, koji oblikuje sve važne relacije u njemu, ali i čest nedostatak upravo oca u životima dece koju odgajaju samohrane majke. Homoseksualnost se po ovom narativu uči, to jest ona je svojevrsna greška u vaspitanju. Zbog činjenice koje smo dobili iz istraživanja da je i kod muškaraca i kod žena heteroseksualne orijentacije prva asocijacija na homoseksualnost je samo muška homoseksualnost, te ispitanici/e (što je primetno iz gore odabranih citata) govore samo o muškim homoseksualcima, nepoznato ostaje da li majka i njeno odsustvo igra ulogu u nastanku ženske homoseksualnosti.

 

Socijalne devijantnosti

Budući da homofobija – kako sam u Uvodu izložio – dolazi kao odgovor na pretnju homoseksualnosti da destabilizuje društvenu jedinicu, binarni odnos moći, socijalna dimenzija važi kao temelj na kome su postavljene predispozicije za devijaciju homoseksualca kroz biološki (anomalija) i psihološki (poremećaj) narativ. Iako je Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa svoje klasifikacije bolesti i poremećaja 1990. godine, ona je na istu listu dospela 1977. upravo iz diskursa koji se provlačio kroz društvene strukture, a koji je homoseksualnost video kao poremećaj. Patologizacija ne dolazi od nauke, već prvenstveno dolazi iz društvene klime i struktura kontrole.

Homoseksualnost kao socijalna devijacija je nešto kompleksnija. On, homoseksualac, odstupa od društvenih normi, skreće sa puta, i stoga biva označen kao devijant. On predstavlja pretnju po socijalni red i zbog toga „izaziva“ neprijateljske reakcije. U tom kontekstu socijalna devijacija homoseksualnosti je složenija: kreće se od seksualnog identiteta, rodnog identiteta, ponašanja i završava se kaznom, deprivacijom prava kao odgovor.

 

Homoseksualnost kroz teorije socijalne devijantnosti

Neke funkcionalističke perspektive će nam biti od posebne pomoći prilikom razumevanja narativa sa kojima smo se tokom istraživanja susreli, a koji homoseksualce tretiraju kao devijante. Kada govorimo o funkcionalizmu, prvo bi trebalo spomenuti teoriju anomije, koju je prvi uveo francuski sociolog Emil Dirkem (Émile Durkheim). Stanje anomije[4], po Dirkemu, je stanje odsustva socijalnih ili društvenih normi. Norme očekivanog ponašanja su odsutne, nedefinisane ili nejasno formulisane. To je stanje u kojem dolazi do destabilizacije starih normi i pravila. Do stanja anomije može doći u razdobljima kriza, ratova i pobuna kao i u doba društvene tranzicije (Zembroski, 2011). Odsustvo ili poremećaj društvenih normi dovodi do njenog nepoštovanja. Anomija se pojavljuje u industrijskom društvu kada oslabi društvena kontrola, a moralne norme nisu dovoljno jake za obuzdavanje prekršitelja zakona.

Prema Dirkemovim stavovima anomija je nedostatak društvenih normi, ali je isto tako i sudar normi, a takvo stanje je karakteristično u novije vreme za zemlje u tranziciji. Dirkem veruje da se u takvom društvu gubi sila društvene kontrole, jača individualizam, pa dolazi do haosa i nereda. Dirkem ovakvo stanje naziva „period vakuuma u shvatanjima o društvenim vrednostima”.

Američki sociolog Robert Merton dalje razvija Dirkemovu teoriju. Anomiju određuje kao tip društvene strukture. Polazi od opasnosti koje proizilaze iz nesrazmera između želja i potreba pojedinca, i sredstava i mogućnosti za njihovo zadovoljenje. Društvo svojom kulturom određuje ciljeve i vrednosti koji stoje na raspolaganju svim članovima društva, ali istovremeno, propisuje načine, sredstva i institucije za njihovo legitimno ostvarenje.

Teoriju anomije, kada je posmatranje homoseksualaca kao devijanata u pitanju, najbolje prezentuje sledeći primer:

Mislim da smo pod uticajem Zapada, medija, ovog i onog počeli da popuštamo i da jednostavno prihvatamo neke stvari koje su ranije bile nepojmljive. U moje vreme je bilo nepojmljivo da vidite dva muškarca da se drže za ruke. (heteroseksualna osoba)

 

„Strukturno-funkcionalistička perspektiva navodi da kako se društvo modernizivalo, urbaniziralo, i sve više promenilo, intimnost malih, tradicionalnih zajednica se slomila. Kako se veza grupe slomila uzrokujući time manji broj zajedničkih pravila, život ljudi postao je nepredvidljiv, kao i društva koja su postala puna nedoslednosti i zbunjenosti, pa su time interesi i dela jedne grupe došla u sukob s drugom“ (Clinard & American Sociological Association, 1964).

Zašto se ta gej parada nije promovisala pre 20 godina? Jel možemo da se složimo sa time da nije bilo promocije? I pre 20 god smo veoma loše živeli i imali smo neke probleme. Nije jasno zbog čega najedanput. Mislim da je i pre 20 god gej populacija postojala u Srbiji, ali nije bilo te… Sve to izgleda usliljeno najedanput, nametnutno od strane Zapada sa nekim ciljem, pretpostavljam. E sad, treba otkriti koji je cilj. Oni to neće nikad otkriti, ovi koji postavljaju svoje vojnike, da kažem, ajde nazovimo ih „vojnike“, LGBT populaciju. Danas. Sutra će neko drugi biti izmanipulisan na neki način. To je klasična manipulacija. (heteroseksualna osoba)

Pa, dolazi sa Zapada… ako je pomodarstvo… ne znam. Nije se ranije pričalo… sad se samo o tome priča… k’o da je moda. (heteroseksualna osoba)

 

Određena ponašanja homoseksualaca se mogu objasniti preko supkulturnih i interakcionističkih teorija devijantnosti. Supkulturne teorije objašnjavaju devijantnost supkulturom neke društvene grupe. One dokazuju da određene grupe razvijaju norme i vrednosti koje se u određenoj meri razlikuju od drugih pripadnika društva.

Najpoznatija interakcionistička teorija devijantnosti je teorija etiketiranja američkog sociologa Hauarda Sola Bekera (Howard Saul Becker). Prema ovoj teoriji čin postaje devijantan tek kad ga drugi tako dožive i označe. Označeni devijantnima, oni počinju sebe da doživljavaju kao devijantne pa konačno zaista tako i počnu da se ponašaju. Kako navodi Beker (Becker, 1991: 100), sam čin etiketiranja, iako važan, ne može biti shvaćen kao jedino i dovoljno objašnjenje onoga što navodni devijanti rade. Bilo bi nerazumno sugerisati da pljačkaši pljačkaju ljude jednostavno zato što ih je neko etiketirao kao pljačkaše, ili da sve što homoseksualac radi, radi jer ga je neko nazvao homoseksualcem. Ipak, ovakav je pristup najviše doprineo usmeravanju pažnje na način na koji etiketiranje smešta etiketiranog u okolnosti koje mu otežavaju nastavak obavljanja normalnih svakodnevnih poslova, te ga tako navode na „abnormalno“ delovanje.

Homoseksualni ispitanici dele svoja iskustva:

Pa… iz ponašanja većine ljude sa kojima sam se sretao moj neki utisak je da većina ljudi koji su homoseksualci žive prilično promiskuitetno. […] Dok sam ja pokušavao da nađem sebi partnera i šta ja znam, uglavnom sam nailazio na ljude koji su tražili seks na jedno veče i tako neko neobavezno druženje pod znacima navoda. (LGB osoba)

Pravi jako ružnu sliku. O homoseksualcima. Da su nastrani. I smatram da ima dosta nastranosti na tim relacijama. Ne smatram, nego znam. (LGB osobe)

I u kontaktu na Romeu me prvo pita da li si aktivan ili pasivan i da li imam sliku polnog organa. Razumeš, ako je to osnova komunikacije, ako je to jedino što se traži, onda je to poražavajuće. (LGB osoba)

Zato što i dalje mislim da je većina promiskuitetna. Po svemu ja gledam. Po rečniku koji koriste. Pa na primer počeću ti od banalnosti: oslovljava sebe i drugu osobu u ženskom rodu, gde se ide “Jao sestro jel’ se penje neko na tebe danas? Jao ja bi ti dala” pa ovo pa ono, kao dve drugarice, a ne kao dva muškarca. Cela mi ta kultura „Seks i grada”… kako ćemo? Lako ćemo. ‘Ajde da menjamo muškarce, imamo pare, oblačimo se u fine krpice. Jednom se živi. Udri! Ubi! Šta ja znam, ceo taj kulturološki stav koji se ne nameće samo gej populaciji, nego se nameće svima. (LGB osoba)

 

Homoseksualci kao seksualni devijanti

Homoseksualac kao seksualni devijant ukorenjen je u dva konstrukta: 1. Narušavanje rodne binarne celine i odnosa moći koje one performiraju; 2. Redukcija identiteta homoseksualca na seksualnost. O prvom sam govorio opširnije u uvodu ove publikacije. Rodna binarnost, i odnos moći unutar nje, narušava se u seksualnom činu dva muškaraca kada jedan član zauzima poziciju žene, to jest biva penetriran. Taj čin, kako sam u uvodu objasnio, degradira muškarca u svesti heteroseksualnih (ali i homoseksualnih) ispitanika na nivo ženske uloge/pozicije. To je fiziološki i morfološki neprirodna pozicija za muškarca, budući da vlada verovanje o upotrebi polnih organa koje se ponovo zasniva na reprodukcioni narativ. Kako jedan homoseksualni ispitanik izjavljuje: Ako pričamo o analnom seksu, čak i kod heteroseksualaca, meni je to neprirodno. Jednostavno nije mesto onoj stvari da bude u ovoj. Jednostavno nije joj mesto.

U drugom konstruktu, sveden na puku seksualnost, homoseksualac je neko ko upražnjava seks i (budući da to čini sa istim polom) sklon je perverziji. On je promiskuitetan, i njegov jedini cilj je seksualno zadovoljstvo. Homoseksualci se vezuju za promiskuitet gde se pojavljuju kao visoko rizična grupa kada je reč o polno prenosivim bolestima.

Dva muškarca koja se vole, to jest imaju odnose… seks. Ja ne znam stvarno šta im je tu lepo i šta im je to dobro. Meni se to gadi. I zato nekome kažeš ‘ajd što si peder’ – znači da je nešto najgore, dno po meni. Tako ja gledam na to. (heteroseksualna osoba)

I ne znam šta to njih privlači da oni međusobno mogu da imaju odnos. Šta je to… što vole da imaju analni seks? Ili šta već. (heteroseksualna osoba)

Mislim da neki misle da je to bolest. A neki misle zbog toga kako gej osobe žive. Pa, mnogi misle da gej osobe stalno menjaju partnere, pa se tako šire razne bolesti. Polne i svakakve. (LGB osoba)

Budući da smatram da su odnosi moći u binarnoj rodnoj celini i društvu kao njenoj razvijenoj konstrukciji samo simboličke dispozicije seksualnog čina, homoseksualnost se vidi kao opasan destabilizirajući faktor koji upravo preko seksualnog čina preti da rasparča tradicionalno društvo i odnose unutar njega. Zbog toga se homoseksualnost i istopolni seksualni čin radije ograđuje i ostrakuje od javnog uvida, smešta u četiri zida, daleko od očiju svih i na taj način, zatvoren, drži pod kontrolom.

  

Homoseksualnost i devijacija roda

Rod je važan sadržaj društvene hijerarhije moći koju binarna rodna celina konstituiše. Kod ispitanika i ispitanica sa izraženim homofobičnim stavovima na homoseksualnost se gleda kao na faktor koji je opasan po postojeće i tradicionalne društvene odnose – po društveni poredak. Homoseksualnost preti da te odnose uzdrma i razruši, i možda zauvek promeni. Jer homoseksualni odnosi raskidaju binarni poredak nuklearnog odnosa na kome patrijarhalno društvo i odnosi moći počivaju.[5]

Takvi odnosi se raskidaju i rodnom transgresijom: muško ka ženskom, žensko ka muškom. Homoseksualci i homoseksualke su viđeni kao osobe koje nose odeću koja pripada drugom polu. Na isti način oni se daju prepoznati na ulici po mišljenju ispitanika/ca, ali i po gestikulaciji koja stereotipno karakteriše jedan rod.

Pa… njihov izgled me jako iritira. Nisu mi nimalo ženstvene. Previše su mi… Grube su, kratko ošišane, ponašaju mi se kao muškarci, agresivno i to. To mi izaziva gađenje. (heteroseksualna osoba)

Jer tačno se na ulici može prepoznati ko je homoseksualac, ko nije. […] U upoznavanju bi pre bio stisak (ruke, prim. aut.) kao žena i nešto bi bilo… i glas bi imao više kao ženski. Neko držanje. Mislim da mogu stoprocentno da procenim ko je homoseksualac. Jednostavno se vidi po držanju… Mislim da mogu dobro da procenim. (heteroseksualni osoba)

Pa recimo susretao sam često momka u sredini jednoj u kojoj sam često boravio koji je nosio nešto nalik ženskim čizmicama. (heteroseksualna osoba)

Homoseksualni muškarci se doživljavaju kao manji muškarci (demaskulinišu se), a homoseksualne žene kao nedovoljne žene (defeminišu se). Oni iskaču iz svog roda i orbitiraju ka drugom. To je jedan nedefinisan rod, uvek se nalazi između. Takve transgresije iritiraju (izazivaju bes), jer prkose društvenim normama o rodnim pravilima, i gađenje.

Ono feminizirani. Jednostavno mi se gade. Gade mi se ovi… kako se sad zovu ovi… sad što čupaju obrvice bolje nego ženske. Metro! Nisu gejevi, ali ih ne shvatam, muško je muško. To obrvice… to … Ne volim. I to ne volim. U redu je da ti držiš do sebe, ima higijene i lickanja i kod muškaraca ali ovi gilipteri… ne znam šta su. Ali šta su oni? Feminizirani nešto… Šta ga tera da se čupka? To ne razumem, pa ja kao muško… U redu je da izgledaš uredno, pa hajde skratiš ne znam… dlake ispod pazuha ako si maljav, obriješ se, negde ne znam i obrvicu doteraš… Ali sad da si ti pa baš nešto… ne znam… pa, šta još? Sjaj za usne da stave? Gde je tu muškost? (heteroseksualna osoba)

Ipak homoseksualci imaju tu žensku psihu. Mislim da muškarac ne bi trebalo da ima žensku psihu, jer ženska psiha ume da bude manipulativna, opterećujuća i teška. Pravi muškarci, kad kažem pravi muškarci mislim heteroseksualni muškarci, su vrlo jednostavni ljudi i mislim da je muška psiha vrlo jednostavnija od ženske… I komunikacija sa drugim ljudima je jednostavnija. Manje kompleksa, manje ogovaranja, manje gledanja u tuđa posla i šta ja znam. Tako da ja više preferiram muškarce sa muškom psihom… ’Ajde žena je vrat porodice, pa je ženska psiha u gej svetu isto vrat koji ume da manipuliše, ume da laže, ume da skriva, da bude zajedljiva, ume da zvoca, ume jedno kaže, drugo misli, a treće radi. Da komplikuje jednostavne stvari. Nezadovoljna je, iskompleksirana. (LGB osoba)

Telesni stav. Pokret, mimika, govor. To izaziva mislim kod ljudi taj negativan stav. Jel’ možete da zamislite da muškarac sedi prekrštenih nogu i da ima stav kao žena? (heteroseksualna osoba)

U principu hodanje, ophođenje, komunikacija neka i tako dalje. Ajde da kažem rukovanje i fizički kontakt sa muškim osobama… Uopšte nisam stekao utisak do sada imaju onako mušku, čvrstu gestikulaciju. Ili ne u toj meri kao muškarci heteroseksualnog opredeljenja. (heteroseksualna osoba)

Pa po stavu, ima taj čvrsti stav, zna se šta je muško, šta treba da radi u kući, šta je glava porodice, to je neko na koga treba da se oslone i žena i deca, negde da bude stub deci. Smatram da gej muškarac nije dovoljno emocionalno i psihički jak za tako nešto. (heteroseksualna osoba)

Svi narativi potiču od jasne i hermetične distinkcije roda, njegovih činilaca i uloga. Rod se prvo konstituiše, međusobno razgraničava, hermetički zatvara i napokon čuva od subverzije i mešanja. Rod kao takav doživljava se kao stub društva i društvenog reda. Svako njegovo razaranje se posmatra kao atak na društvo i red, stoga, u tom diskursu iracionalnosti, nije nerazumljiva neprijateljska reakcija prema homoseksualcima.

 

Diskriminacija i nejednakost kao logična posledica reakcije društva na devijaciju

Kada govorimo o pravnom okviru, jasni su uglovi percepcije: dok homoseksualne osobe govore iz ugla egzistencije, heteroseksualne osobe sa negativnim stavovima prema LGB populaciji govore iz određene ideološke pozicije, budući da ih deprivacija pravne infrastrukture LGB osoba ne dotiče. Posmatrani kao devijanti koji prete da razore društvo, koji ne doprinose reprodukciji, koji su „greška prirode“ i, naposletku, oni koji su nejednaki sa heteroseksualcima i čija je seksualnost inferiorna, oni ni ne zaslužuju da imaju ista prava kao „normalni“.

Prosto mi nije prirodno da budu u braku, da imaju dete i sve to. Meni ne smeta, nek rade šta hoće, nemam taj problem, sedim sa njima, družim se svakodnevno, ali prosto nisam učena tako i nisam odgajana tako, prosto, Bog je stvorio muškarca i ženu za porodicu, decu, bla bla. Nemam ništa protiv ali još uvek mi je to nekako… ne znam… (heteroseksualna osoba)

Pa, po meni recimo ako gledamo to kao na benificiju, ako jedan partner recimo ne radi i ne ostvaruje pravo radom na zaštitu, opet dobija to pravo iz razloga što recimo doprinosi natalitetu stanovništva u bukvalnom smislu tako što recimo ima potomstvo sa tom osobom. U ovom slučaju to je nemoguće. Pošto smatram da nije pametno dozvoliti osobama LGBT populacije. (heteroseksualna osoba)

Mislim da ne treba da nema razloga da budu. Ne znam ovo društvo koliko uopšte ima interesa, kakav je benefit jednog društva iz brakova takvih. Ajde, pretpostavljam da će njima značiti, ali ne bi trebalo jer je to mali procenat. Mislim da država Srbija nema benefita od toga. Šta država Srbija ima od toga što će se ovečiti homoseksualne bračne zajednice? Ne razumem šta bi država Srbija dobila od toga? Ništa. Razumem da je to Švajcarska, tamo se muškarac i žena uzmu i umesto dva poreza, plaćaju tri poreza. Tamo država ima interesa. Ovde to ne postoji, tako da država nema interesa. (heteroseksualna osoba)

Pa mislim da ipak treba samo heteroseksualni da imaju tu mogućnost da nasleđuju, jer ipak heteroseksualni parovi iza sebe ostavljaju društvu neki progres, nasleđe, decu i tako dalje. Zbog toga. Ta majka koja nasledi penziju pokojnog muža ima neko dete iza sebe kome treba pomoći u životu. (heteroseksualna osoba)

Zapažamo da se diskriminacija racionalizuje, intelektualizacijom postavlja novi narativ na mesto gde se devijantnoj grupi depriviraju prava. Takođe, važno je primetiti potrebu da se deprivacija jednoj devijantnoj grupi opravda mehanizmom racionalizacije. Ono što je tu značajno je upravo potreba koja može da se obrazloži određenim promenama u društvenoj svesti kada su homoseksualne osobe u pitanju, stavljanjem diskriminacije u kontekst etike i destabilizacija strukture homoseksualca kao devijanta.

[1] Škola je nastala kao kritika na klasičnu antropološku školu, kao novi pravac u kriminologiji orijentisan ka izučavanju pozitivnih činjenica vezanih za počinioca krivičnog dela.

[2] Atavizam (lat. atavus, napredak), sličnost sa precima; slučaj kada se kod potomaka pojave izvesne duševne i fizičke osobine njihovih predaka, osobina predaka.

[3] Frojd, S. Paranoja i homoseksualnost.

[4] Bezakonje, nezakonitost, neobuzdanost.

[5] Preuzeto iz uvoda.