Seksualni identiteti predstavljaju jedinstveno polje za analizu budući da je njihovo konstituisanje posredovano brojnim diskursima karakterističnim za određenu kulturnu sredinu, ali i velikim brojem individualnih i drugih sredinskih činilaca poput društvene mikroklime, porodičnih odnosa, političkih agendi i sl.[1] Način na koji su seksualni identiteti strukturisani kasnije određuje posledice koje imaju na ličnom i društvenom planu, odnosno načine na koji mogu da budu upotrebljavani, koja su to mesta isključivanja, zabrana i privilegija koje pružaju odnosno uskraćuju subjektima.[2]

Vladimir Miletić

Istraživanje sa osvrtima i recenzijama možete pročitati i preuzeti ovde.

VMiletic TEKST

Dragoceno iskustvo čitanja intervjua sadržanih u ovom istraživanju u kojima se otkrivaju načini na koje LGB i heteroseksualne osobe konstruišu svoje identitete upravo govori u prilog kompleksnosti ovih identiteta na ličnom planu i ocrtava brojne dileme koje polivalentnost ovih identiteta nosi sa sobom. Ako se za svrhe analize privremeno izdignemo od nivoa pojedinca i iskaze posmatramo na nivou elemenata koji se nalaze u području primene određenih konstrukata o seksualnosti, iza naizgled šarolike tapiserije implikativnih dilema, internalizovane homofobije, pretnje, panike i etičkih pitanja, stoji relativno jednostavan koordinatni sistem na kom je većina ovih dilema jasno pozicionirana.

U ovom tekstu ću pokušati da ekspliciram neke važnije dimenzije koje se ističu u odabranim narativima, da pokažem njihove taktičke upotrebe koje nisu ni jednoobrazne ni nužno dosledne, kao i da otkrijem neke važne implikacije koje ovakav način gledanja na konstruisanje seksualnog identiteta može imati prvo na planu topografije „prostora tolerancije“[3], odnosno polja u kojima je dozvoljeno (ako ne do kraja i legitimizovano) odigravanje seksualnih identiteta, i na jednom širem planu, mogućnosti političkog delovanja u ovim i ovakvim identitetskim okvirima, kao i ozbiljna ograničenja koja oni postavljaju u borbi za ostvarenje LGBT prava.

Voleo bih da naglasim da je moj pogled na rezultate ovog istraživanja pre svega jedan pogled na političke implikacije određenog načina stvaranja identiteta, način da se uspostavi most između psihologije identiteta i politike identiteta, te da je to samo jedan od mogućih načina na koji rezultati mogu da se razumeju. Iz jedne sasvim druge perspektive, imam potrebu da napomenem da je ovo istaživanje mnogostruko značajno i sa stanovišta proučavanja LGBT psihologije u Srbiji, pa i za razvoj psihologije uopšte, budući da baza znanja iz ove oblasti tek sada počinje da se razvija na srpskom jeziku. Ovo istraživanje je, u tom malom korpusu znanja, prvo te vrste.

 

Teorijska pozadina ličnog i društvenog prostora konstrukcije identiteta

Bilo bi korisno na početku ukazati na jedan i metodološki i teorijski problem i način na koji planiram da ga zaobiđem, kada ga već zbog sučeljavanja teorijski nesamerljivih sfera za potrebe ovog teksta nije moguće razrešiti.[4]

Kada govorimo o identitetima uopšte, ne možemo zaobići činjenicu da istovremeno govorimo o nečemu što je društveno konstruisano, te pojedinac, ukoliko ne želi da plati cenu društvenog ostrahizma u zamenu za potpunu slobodu kreiranja sopstvenog identiteta, mora da odabere između njemu ponuđenih društvenih alternativa, koje su u nekim sferama izuzetno stabilne i, uronjavanjem u diskurs biologije, do te mere reifikovane da ih je teško dovesti u pitanje na društveno prihvatljiv način, i nasuprot tome, življenog iskustva tog identiteta koji zbog intrapsihičke i sredinske kompleksnosti doživljava višestruke transformacije, fragmentiranja i rekonstrukcije i koji sa te strane zaista predstavlja proizvod ličnog konstruisanja, proizvod čiju je višeslojnost i delikatnost teško ugraditi na prihvatljive polove veoma grubo delećih društvenih konstrukata, a ponekad uopšte nemoguće i jezički posredovati.

Socijalni konstrukcionizam s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina daje brojne korisne i originalne kritike na društvenu produkciju identiteta i istraživaču omogućava veoma komfornu, teorijski dobro elaborisanu poziciju za analizu diskurzivnih praksi koje oblikuju i seksualnost. Manjkavost slike koju daje socijalni konstrukcionizam je to što nije moguće uvažiti u potpunosti lične izbore, značenja i mogućnosti konstrukcije i rekonstrukcije identiteta van nadindividualnih[5] diskurzivnih praksi. Nasuprot tome, teorije koje svoje uporište imaju u fenomenologiji, a koje su meni kao psihoterapeutu od primarnog značaja jer omogućavaju razumevanje i mapiranje semantičkog prostora pojedinca, uglavnom zanemaruju važnu komponentu socijalne konstrukcije identiteta i opet pružaju samo parcijalnu sliku, pridajući pojedincu možda i više agensnosti u stvaranju sopstvenog identiteta i delovanju nego što on ima u socijalnim okvirima.[6]

Kako bih dao i društvenu i ličnu perspektivu, koju narativi u ovom istraživanju nude, objedinjenu u jedan entitet (homoseksualnost/homofobiju) i kako bih zaobišao konfuziju davanjem dve nesamerljive i verovatno povremeno konfliktne analize, ovaj tekst ću teorijski bazirati na teoriji ličnih konstrukata, američkog psihologa i teoretičara Džordža Kelija (George Kelly).[7] Keli je svoju teoriju inicijalno publikovao sredinom 20. veka i ona predstavlja model ličnosti i kognicije zasnovan na varijanti američkog pragmatizma koju Keli naziva konstruktivni alternativizam. Keli predlaže da naše individualno iskustvo gledamo kao da je strukturisano u hijerarhijski organizovanim bipolarnim konstruktima. Konstrukti koji se nalaze na vrhu hijerarhije tvore naše identitete. Ove bipolarne strukture predstavljaju konstrukciju realnosti, a ne njenu sliku ili odraz i kao takvi su hipotetičke strukture koje su podložne reviziji u skladu sa novim iskustvima. Za Kelija je važna metafora čoveka kao naučnika koji svojim ponašanjem ili mišljenjima proverava sopstvene hipoteze o sebi i svetu u laboratoriji koju sačinjava društvo čiji je osoba deo. Značajno za konstruisanje homoseksualnosti je i to da za Kelija testiranje hipoteza ne predstavlja utvrđivanje njihove objektivne istinitosti zato što se validacioni kriterijumi nalaze unutar sistema (dakle, subjektivno su kontruisani), već njihove funkcionalnosti – koliko dobro omogućavaju predviđanje i koliko korisne vodiče za akciju pružaju.

Teorija ličnih konstrukata pruža korisne alate za sistematičnu analizu konstrukata koji se koriste za uokviravanje i definisanje identiteta. Kelijeva pozicija je metateorijska što omogućava primenu istih kriterijuma na analizu pojedinaca i društvenih sistema, zato što se i jedni i drugi mogu posmatrati kao hijerarhizovani, kompleksni sistemi konstrukata čija su značenja relaciona, tj. dolaze iz interpersonalnog prostora, pre nego isključivo iz intrapsihičkog.

Od ključnog značaja za razumevanje ovog teksta je koncept „javnih konstrukata“ koji je Keli razvio kako bi objasnio način na koji društva komuniciraju svoja značenja i kako ta zajednička značenja postaju delovi sistema konstrukata njegovih članova.[8] Javni konstrukti predstavljaju značenjski most između domena intrapsihičkog i društvenog.[9] Ovakav način gledanja na pitanja odnosa društvenog i ličnog konstruisanja identiteta omogućava nam da seksualne identitete posmatramo kao skupove određenih javnih i ličnih konstrukata, pa su tako istovremeno deo i javnog, ali i ličnog prostora, između čega postoji određeni kontinuitet mada ne i jasno razgraničenje. Stoga, kada govorimo o javnim konstruktima u vezi sa seksualnim identitetom, parcijalno govorimo i o ličnim značenjima, s tim da puno razumevanje ličnog konstruisanja identiteta treba tražiti u ostatku sistema pojedinca sa kojim javni konstrukti interaguju. Na ovaj način, izbegava se obezmoćavanje društveno proizvedenih subjekata.

Ovo je posebno važno u domenu političke akcije, emancipacije i aktivizma u najširem smislu. Jedan od temelja teorije ličnih konstrukata i jeste upravo preuzimanje odgovornosti ne samo za sopstveni idenitet, već pre svega za njegovu rekonstrukciju. I Keli i Fuko se slažu oko jednog: „Dosta toga se ovih dana govori o važnosti da čovek bude ono što jeste. Pretpostavlja se da je zdravo da se bude ono što pojedinac jeste. Dok mi je pomalo teško da shvatim kako čovek može biti bilo šta drugo, pretpostavljam da se pod ovim podrazumeva da ne bi trebalo da težimo ka tome da budemo bilo šta osim onoga što jesmo. Ovo mi se čini kao veoma glup način življenja; zapravo, naklonjen sam tome da tvrdim da bi svima nama bilo bolje ako bismo se potrudili da budemo nešto drugo u odnosu na ono što jesmo“.[10] Kelijeva teorija je, u skladu sa svojim korenima u američkom pragmatizmu, teorija akcije i lične odgovornosti, na ličnom i na društvenom/političkom planu.

Ako principe akcije i odgovornosti primenimo na temu homofobije, onda odgovornost za njeno održanje i delovanje nije isključivo delegirana homofobima. Ono što nam teorija ličnih konstrukata nedvosmisleno govori – čak i ako seksualnost dominantno konstruišemo javnim konstruktima koje možda nismo svesno odabrali da imamo u svom repertoaru – mi jesmo odgovorni što, onda kada uvidimo nedostatke i problematične implikacije tih značenja, nismo učinili nešto da ta značenja promenimo, rekonstruišemo ili u potpunosti odbacimo. Za Kelija, prava emancipacija i borba protiv homofobije ne bi se sastojala samo u borbi za pravnu-formalnu ravnopravnost, niti u borbi za kvalitetniji rad državnih institucija, pa čak ni u borbi za vidljivost LGBT zajednice u najširem smislu, već u produkovanju propozicionalnijeg pristupa konstruisanju seksualnosti, dodavanju novih dimenzija značenja i odvajanja od opresivnih konstrukata kojima je trenutno seksualnost uokvirena. Nova značenja omogućila bi i novi spektar političkih akcija za LGBT osobe.[11]

Ovo istraživanje pruža dragocene uvide u dimenzije u kojima je homoseksualnost trenutno pozicionirana i vešto otkriva načine na koji homofobija kroz ove dimenzije govori i deluje. Kao prvo istraživanje ove vrste kod nas, pruža nam odličnu podlogu za dalje elaborisanje i mapiranje homofobije u srpskom društvu. Kroz narative heteroseksualnih i LGB osoba možemo izvršiti mapiranje elemenata homofobičnog diskursa koji su internalizovani i koji kod pojedinaca određuju različite intrapsihičke konflikte i potencijalne probleme i ograničenja da se emotivne i seksualne potrebe zadovolje na adekvatan način. Za društvenu analizu potonja mogućnost možda nije od presudnog značaja, ali za svako psihološko-kliničko rezonovanje mora biti početna tačka.

 

Konstrukti homoseksualnosti

Budući da je ovo istraživanje fokusirano na LGB osobe i na homofobiju, teško je govoriti o tome gde bi ispitanici na ovim dimenzijama o kojima ću govoriti postavili heteroseksualnost, premda je ona uvek implicitno konstruisana čim se govori o homoseksualnosti. Stavljanje ovih dimenzija u kontekst diskursa o heteroseksualnosti bilo bi veoma interesantno zato što bi nam to pružilo priliku da vidimo da li postoje neke deljene dimenzije značenja na kojima je heteroseksualnost konstruisana, ali neheteroseksualne varijante seksualnosti nisu.

U narativima LGB i heteroseksualnih ispitanika, postoji masa različitih i naizgled raznorodnih elemenata kojima se konstruiše homoseksualnost i posledično odnos pojedinca prema njoj. Međutim, broj značajnih dimenzija na kojima se ovi elementi postavljaju, veoma je mali. Izdvojio sam četiri za koje smatram da su od značaja i za izučavanje LGBT psihologije i za političko, aktivističko delovanje:

  1. Biološko – elektivno
  2. Muško – žensko
  3. Tradicionalno – moderno
  4. Javno – privatno.

Konstrukti koje sam gore naveo upotrebljavani su veoma često na konstelatoran način, odnosno pozicioniranje homoseksualnosti na polu jednog konstrukta sa sobom povlači obavezno pozicioniranje na precizno određenim polovima svih drugih konstrukata. Ovakvo konstruisanje predstavlja osnov za formiranje predrasuda. Recimo, ukoliko je homoseksualnost konstruisana kao urođena, onda se to vrlo često konstruiše kao da nosi sa sobom probleme sa hormonima (začuđujuće čest iskaz i među LGB osobama) koji sa sobom povlače da su homoseksualci feminizirani, dakle, odstupaju i od svoje rodne uloge i to je oličeno u načinu na koji se oblače, što znači da „paradiraju“ ili iznose u javnu sferu svoju seksualnost, a to opet implicira da predstavljaju pretnju po tradicionalnu porodicu.

 

Biološko – elektivno

Neki od važnih elemenata koji spadaju u područje primene ovog konstrukta su: homoseksualnost kao hormonski uslovljeno stanje, homoseksualnost kao genetski determinisana pojava, homoseksualnost kao evolutivni problem (dve osobe istog pola ne mogu da imaju decu). Nasuprot ovim elementima koji ukazuju na biološko poreklo homoseksualnosti stoje elementi koji ukazuju na to da je u pitanju izbor, stoga i nešto što može da se promeni: homoseksualnost kao nešto moderno, nešto što se odabere u detinjstvu, identitet koji je uslovljen nedostatkom određene roditeljske figure, ali i identitet koji se bira iz besa prema jednom polu (npr. jedan od ispitanika, LGB osoba, govori o lezbejkama koje su agresivne, dok druga heteroseksualna osoba govori o lezbejkama koje su besne na muškarce).

Značaj ove dimenzije nemoguće je preceniti za konstruisanje sopstvenog identiteta, ali i za političke posledice upotrebe ovog identiteta. Ona se upotrebljava kao način da se homoseksualnost depatologizuje, jer na ovoj dimenziji ona može da se vidi kao nešto što je prirodno, urođeno i van mogućnosti odabira pojedinca, pa samim tim i nepromenljivo. Istovremeno, upotrebom ove dimenzije homoseksualnost može veoma lako da se patologizuje tako što se gleda kako hormonalni poremećaj ili kao genetski uslovljen poremećaj (recimo, poređenja sa Daunovim sindromom ili autizmom). Zanimljiva je permeabilnost[12] ovog konstrukta, pa ga jedna LGBT osoba upotrebljava da aktivnu i pasivnu ulogu u seksu potencijalno dovede u vezu sa hormonalnim statusom osobe: „Aktivni muškarci su (smeh) muškarci. Oni su više ono „Daj pivo da pijem“. Otkud znam. Barem tako nekako ja imam iskustava. Da li je to hormonski određeno, ili je to stvar psihičkog doživljaja samog sebe, znači koliko je neko samouveren u svoju seksualnost. To je ono – falusni i analni tip. Sad, aktivni su više falusni tipovi, više su usredsređeni na genitalije, dok pasivni taj analni tip čoveka. I obično su ranjiviji, nežniji… Znači treba imati erekciju, treba biti potentan, treba biti aktivan u krevetu i šta ja znam…“.

Na još temeljnijem nivou, ono što se postiže konstruisanjem homoseksualnosti kao biološkog entiteta, jeste njeno reifikovanje kojim se lako skreće u esencijalističko, antiemancipatorno  konstruisanje homoseksualnosti, budući da je takvo viđenje pozicionirano nasuprot relativističkih paradigmi koje homoseksualnost, rod, ali i pol (Batler i Fuko) promatraju kroz prizmu delovanja diskursa, političkih i ideoloških interesa, ali i istorijske kontingentnosti koja oblikuju tela i identitete. Esencijalističko viđenje homoseksualnosti ne ostavlja prostora za njenu reinterpretaciju: homoseksualnost je biološka karakteristika i ništa osim toga.

Onda kada je identitet konstruisan kao urođena karakteristika, nešto sa čim mora da se živi i što je nepromenljivo, osoba može da koristi svoj identitet a da ne snosi ono što anticipuje kao posledice (gubitak rodne uloge, nasilje, odbacivanje, itd.). Međutim, odricanje od izbora i odgovornosti pretpostavlja iz perspektive teorije ličnih konstrukata i strategiju odbrane od potencijalne krivice. U tom smislu, argumentacija da je homoseksualnost prihvatljiva zato što nije izbor podrazumeva u izvesnom smislu dozu autopatologizacije i može biti indikator internalizovane homofobije, zato što poziva na toleranciju iz razloga što neko ne može da odabere suprotno, implicitno ostavljajući dojam da to suprotno jeste ono poželjno, odnosno normalno.[13]

 

Muško – žensko

Možda najčešće i najeksplicitnije upotrebljavan konstrukt u narativima je dovođenje u vezu  homoseksualnosti sa rodnim i polnim identitetom i društvenim ulogama. U istraživanju autori su ovaj konstrukt detaljno mapirali označivši razičite slojeve njegovih podređenih značenja: racionalnost/emotivnost, dominantnost/submisivnost, itd.

Kroz razvrstavanje elemenata na ovoj dimenziji, veoma je lako uočiti neraskidivu povezanost homofobije i mizoginije. Heteroseksualna žena daje sledeći iskaz: „Mnogo je bio vezan za majku, ona privržena njemu i nekako… čini mi se – preveliki uticaj majke na muško dete, nešto u njemu izazove da je on oponaša. Treba na muško dete da ima više uticaj od muškog roditelja. Smatram da i to ima veze“. Ovde ne samo da se homoseksualnost dovodi u vezu sa gubitkom rodne uloge („oponaša majku“), nego se odgovornost za seksualnost deteta prebacuje u majku, koja ima preveliki uticaj na njega – nije rečeno da je otac imao premali uticaj, nego da je majčin uticaj prevelik!

Muška homoseksualnost povezuje se sa odstupanjem od standardne rodne uloge: „Ono feminizirani. Jednostavno mi se gade“. Ili: „Telesni stav. Pokret, mimika, govor. To izaziva mislim kod ljudi taj negativan stav. Je l’ možete da zamislite da muškarac sedi prekrštenih nogu i da ima stav kao žena?“ Sa druge strane, iste ili slične stereotipove neretko imaju i LGB osobe: „Feminizirani, piskav glas, upadljivi u društvu… Pa ono… kako ono mladi zovu… šareno, upadljive boje, vesele boje…“; nešto flagrantniji primer autohomofobije izgleda ovako: „Ako je ikako moguće, ja sam za očuvanje tradicionalne porodice. Zato što je majka ženski princip, otac je muški princip. Ta dva principa zajedno kad vaspitaju dete mislim da daju prave rezultate. Jedna je majka, jedan je otac i to ne može ništa da zameni“.

Zanimljiva je pojava labavljenja[14] primene ovog konstrukta u okviru jednog istog iskaza, odnosno preraspodelom elemenata duž ove dimenzije. Primera radi, jedan ispitanik govori o tome da je gej muškarce lako prepoznati po tome kako se oblače i kao primer navodi majice roze boje. Potom odmah menja iskaz i navodi da ipak nije reč o roze majici, već o tome na koji način se nosi roze majica. Drugi ispitanik navodi: „Šta ga tera da se čupka? To ne razumem, pa ja kao muško… U redu je da izgledaš uredno, pa hajde skratiš ne znam… dlake ispod pazuha ako si maljav, obriješ se, negde ne znam i obrvicu doteraš… Ali sad da si ti pa baš nešto… ne znam… pa, šta još? Sjaj za usne da stave? Gde je tu muškost?“ „Čupkanje“ prvo nedvosmisleno nije u redu, potom se određena vrsta „čupkanja“ ipak dopušta heteroseksualnim muškarcima, ali pod određenim uslovima koji se potom proširuju. Heteroseksualni muškarac nije feminiziran kada se čupka, već ostaje muževan. Ovakva vrsta labavljenja, koja se do kraja iskaza završava sve nepreciznijim jezikom, još je upadljivija.

Iz okvira teorije ličnih konstrukata postoji nekoliko mogućih interpretativnih varijanti, od kojih bih pretnju[15] izdvojio kao možda najzanimljiviju za razumevanje ovog fenomena. Preraspodela elemenata na konstruktu se vrši (između ostalog) onda kada bi određeno pozicioniranje jednog ili više njih moglo da dovede do sveobuhvatnog preispitivanja (rodne) uloge osobe. Ovakva vrsta labavljenja mogla bi da bude indikator da osoba koja daje homofobični iskaz u trenutku davanja tog iskaza, sebe mora da pozicionira na sličan način kao osobu o kojoj govori, te stoga labavi svoj iskaz kako bi njegove konsekvence bile manje jasne.[16]

 

Tradicionalno – moderno

Dimenzija tradicionalno – moderno na mnogo načina boji konstruisanje nacionalnog identiteta u Srbiji i često se upotrebljava u političkom diskursu, ne samo u sadašnjem vremenu, već je suprotstavljanje tradicije i modernizacijskih tokova karakteristika srpskog političkog života više od jednog veka.[17] Takođe, ova dimenzija ima veoma veliko područje primene i njeni elementi mogu se naći u najrazličitijim društvenim kontekstima.

Konkretno, u slučaju homoseksualnosti, ona se u ovom istraživanju ili smešta u moderno, kako bi se time patologizovala ili prikazala kao instrument ideološke borbe Zapada, način da se demontira tradicionalna (srpska) porodica, izraz imperijalizma ili dekadencije. Neretko se u sličnom kontekstu homoseksualnost konstruiše kao stvar prolazne mode, identitet koji nema više „dubine“ od biranja pomodne odeće, nešto što se nosi i potom odbaci.

 Drugi način na koji se homoseksualnost konstruiše u ovom istraživanju je kao deo diskursa o ljudskim pravima. Međutim, čak i ovakav način gledanja homoseksualnosti sa sobom potencijalno nosi određene političke posledice. U tom slučaju, ona se kategoriše kao nešto što je posao države, nešto što je jedna instanca iznad pojedinca, te se pojedinac lišava odgovornosti za emancipaciju, njegova odgovornost se svodi na traženje zaštite i korišćenje prava koje „moderna“ država treba da mu obezbedi. Paralelno sa ovim, veoma je često konstruisanje države kao neefikasne i društva kao beznadežno konzervativnog i praktično nepodložnog promeni („naše društvo je takvo kakvo jeste“), čime se možda implicira da se ni kroz diskurs ljudskih prava ne očekuje drugačija akcija u odnosu na tradicionalističku poziciju: „Koja država? Državu nemamo. Država ne rešava ni neke druge, da kažem, prioritetnije stvari, ovo je za državu verovatno ne u drugom planu, nego jedva onako da se nazire u nekoj senci. Mislim da se uopšte ne bave takvim pitanjima… I sad su mnogi diskriminisani i to će uvek tako biti, jer takva nam je država, tu ne može da se promeni. Nikog ne štiti država“.

 

Privatno – javno 

Distinkcija između javne i privatne sfere spada u temeljne dihotomije evropskih društava i jedan je od osnovnih načina uređenja društvenog života. Značenja ovih kategorija i njihova upotreba su se u prošlosti drastično menjale.[18] U ovde prikupljenim narativima, uglavnom postoji konsenzus, bez obzira na seksualnu orijentaciju, da homoseksualnost pripada sferi privatnog. Ovakvo poimanje homoseksualnosti govori o njenoj primarnoj preempciji na seksualni čin, čime se sprečava dalje usložnjavanje tog identiteta. Primera radi, u tradicionalnim narativima koje smo u ovom uzorku imali prilike da pročitamo, heteroseksualnost praktično nikada nije svedena na seksualni čin između muškarca i žene, već je njena glavna komponenta dete, porodica koja ide sa detetom, ali i specifična raspodela „crta ličnosti“, rodnih uloga i odnosa.

U jednom ekstremnom primeru, patologizacija homoseksualnosti nastupa upravo zato što se ona pokušava izvesti u domen javnog: „Bolest u nekom smislu. Nekom blažem, ne bukvalnom, ali nešto neprirodno. Bolest u smislu nepotrebnog eksponiranja nečega. Mahom ljudi imaju neku, da kažem anomaliju, uslovno rečeno, a opet nemaju tu neku potrebu da to svima kažu. U tom nekom smislu“.

Insistiranje da se homoseksualnost veže za domen privatnog, veoma je opresivna tendencija, ali ne isključivo opresivna. U Istoriji seksualnosti Fuko piše: „Moć, na sličan način, nalazi utočište u ćutanju i tajni, i u njih ukotvljuje svoje zabrane; ali ćutanje i tajna, isto tako, razlabavljuju zahvate moći i uspevaju da izdejstvuju manje-više maglovita polja tolerancije“.[19] Jasno je da je jedan od načina vršenja moći izmeštanje i ograničavanje određenih tema u domen privatnog što ima i dalekosežnije moralne posledice. Međutim, prostor privatnog ne mora biti skučen koliko se to čini i može biti veoma plodno tle za proliferaciju različitih seksualnih praksi, ali i određenih podkulturnih fenomena, što otvara prostor za ono što Fuko naziva maglovitim poljem tolerancije.

Kada se u ovim narativima homoseksualnost gura u domen privatnog, to se najčešće radi iz potrebe da se ona istisne iz (kolektivne) svesti kao postojeći fenomen, da se učini da nestane. Veliki deo nelagode u vezi sa LGB osobama izgleda dolazi iz pomenutog redukovanja homoseksualnosti na seksualni odnos. Sa druge strane tog redukovanja leži nemogućnost da se bilo šta povezano sa tim činom, dakle bilo koji drugi aspekt LGB identiteta, propusti u domen javnog, što podrazumeva da LGB identitet nema priliku za relaciono konstituisanje i pronalaženje načina za usložnjavanje i simbolizaciju svojih značenja u javnom prostoru. Ovim, LGB identitet ostaje konstruisan na neverbalnom nivou, posredovan sopstvenim konstruktima koji se nalaze van mogućnosti javne artikulacije, nepoznat ne samo heteroseksualnim osobama, već i LGB osobama, upravo zato što značenja postoje na tacitnom nivou, nekomunicirana, latentna. Ono što se u javnoj sferi o njemu može reći, ostaje posredovano javnim konstruktima.

 

Lična akcija kao politički doprinos: problem uniformnosti konstruisanja

 Dihotomna priroda konstruisanja ukazuje nam na pravac trenutnih aktivističkih tendencija kojima se ostvaruje smanjivanje homofobije i senzibilizacija društva. Strategija je pomeranje duž zamišljene ose čiji nepoželjni deo spektra podrazumeva homofobiju, do suprotnog kraja spektra, gde homofobije više ne bi bilo.

Promena koja se ovim postiže u tipizaciji promena u teoriji ličnih konstrukata naziva se „ping-pong“ promenom i predstavlja najjednostavniju i najpovršniju formu promene. Njena jednostavnost sastoji se u tome što pomeranjem elemenata duž jednog konstrukta proizvodimo drugačije posledice – osobe koje se pozicioniraju nasuprot homofobičnih, drastično će drugačije da govore o LGBT pravima i drugačije će se ponašati u ličnom kontaktu sa LGBT osobama. Spolja gledano, dva različita kraja spektra nose sa sobom radikalno različite ponašajne aspekte. Ovakva promena je najlakša za proizvođenje zato što ne podrazumeva ni rekonstrukciju, a ni usložnjavanje značenja, već naprosto biranje druge strane iste medalje. Srbija svakako nije jedinstven slučaj po ovakvim aktivističkim tendencijama, ali bi mogla da izbegne brojne zamke koje ovakva agenda sa sobom nosi, poput sve konzervativnijih stavova LGBT zajednice i njene ubrzane „normalizacije“, u odnosu na značajno radikalnije aktivističke početke.[20]

U rezimeu istraživanja, autori ističu tendenciju da se homoseksualnost sagledava na sličan način i kod LGB i kod heteroseksualnih ispitanika, ali zaključuju da LGB osobe pokazuju nešto nijansiranije, sofisticiranije načine konstrui8sanja homoseksualnosti i to je verovatno jedini zaključak autora sa kojim ne bih mogao da se složim. Čini se da LGB osobe imaju nešto razrađeniju argumentaciju i bogatiji terminosistem, što nije ni neobično ni neočekivano. Ovo bogatstvo raznorodnih verbalnih markera, međutim, ne ukazuje i na složenije sagledavanje homoseksualnosti, već tek na činjenicu da o njoj češće govore ili slušaju. Kada se svi elementi posmatraju na nešto višem nivou apstrakcije, značenja koja homoseksualnosti pridaju i heteroseksualne i LGB osobe u ovom istraživanju često (mada ne uvek) su suprotna, ali sa aspekta teorije ličnih konstrukata nisu drugačija, zato što se nalaze na različitim krajevima iste ose.

Ova uniformnost u konstruisanju homoseksualnosti ne daje razloga za optimizam, ali predstavlja vodič za dalju akciju. Određeni javni konstrukti teško da se mogu izbeći pa čak i promeniti u vreme jednog životnog veka zato što je na društvenom nivou u njih suviše investirano (npr. tradicionalno – moderno na čemu se u velikoj meri zasniva konstruisanje srpskog nacionalnog identiteta) ili su do te mere fundamentalni za društveno funkcionisanje (privatno ‒ javno) da ih je i van uskih okvira srpskog društva teško zamisliti drugačije, ali elaboracija homoseksualnosti ne bi trebalo da se zaustavi na tom koraku i da bude zarobljena u tim značenjski relativno siromašnim okvirima.

Osećaj pripadnosti jednoj zajednici gradi se na postojanju određenog specifičnog semantičkog podsistema te zajednice, na mogućnosti njenih članova da igraju određene uloge u okviru svoje zajednice i da dele određene vrednosti.[21] Za emancipaciju zajednice bilo bi od velike važnosti uspostaviti veću propozicionalnost konstruisanja homoseksualnosti, odnosno uvođenje novih dimenzija značenja umesto upotrebe suprotnih značenja, što bi za posledicu imalo slabljenje ovde prepoznatih javnih konstrukata jer bi pojedinci na raspolaganju imali i alternative, a na ličnom planu bi pružilo pojedinima mogućnost za znatno složenije konstruisanje sopstvenih seksualnih identiteta, uz slabljenje internalizovanih homofobnih konstrukcija i jačanje pripadnosti LGBT zajednici.[22]

 

[1] Clarke, V. et al. (2010). Lesbian, Gay, Bisexual, Trans & Queer Psychology: An Introduction. Cambridge: Cambridge University Press

[2] Miletić, V. (2015). Razvojni modeli LGBT identiteta. U: Miletic V. & Milenković A. (2015). Priručnik za LGBT  psihoterapiju, Beograd: UMZ.

[3] Fuko, M. (2006). Istorija seksualnosti I: Volja za znanjem. Beograd: Karpos.

[4] Stojnov, D. (2011). Od psihologije ličnosti ka psihologiji osoba. Novi Sad: Mediterran, str. 253.

[5] Ovde podrazumevam sve što se nalazi van mogućnosti izbora pojedinca: društvo, kultura, itd.

[6] Pavlovic, J. (2011). Personal construct psychology and social constructionism are not incompatible: Implications of a reframing. Theory Psychology. June 2011.Vol. 21, no. 3 396‒411.

[7] Kelly, G. A. (1963). A Theory of Personality: The Psychology of Personal Constructs. New York: Norton.

[8] Kelly, G. A. (1955). The Psychology of Personal Constructs: Volume I. New York: Norton.

[9] Stojnov, D. & Butt, T. (2002). The Relational Basis of Personal Construct Psychology. In: R. Neimeyer & G. Neimeyer (Eds.), Advances of personal construct theory: New Directions and Perspectives, 81‒113. Westport, Connecticut and London: Praeger.

[10] Kelly, G. A. (1964). The language of hypothesis: Man’s psychological instrument. Journal of Individual Psy-chology, 20, 137‒152.

[11] Stojnov, D. (2013). Stereotypes that help define who we are. Journal of Constructivist Psychology, 26, 21–29.

[12] Permeabilnost je termin koji se odnosi na broj elemenata koji jedan konstrukt može da primi.

[13] Kitzinger, C. (1995). Social constructionism: implications for lesbian and gay psychology. In A.R.D’Augelli and C. J. Patterson (eds.), Text of identity. London: Sage.

[14] Labavljenje podrazumeva pomeranje elemenata sa jednog pola konstrukta na drugi.

[15] U teoriji ličnih konstrukata pretnja se definiše kao svest o neizbežnoj sveobuhvatnoj promeni u sržnoj strukturi. Najprostije rečeno, pretnja šalje poruku: ukoliko dam ovaj iskaz, moraću da promenim način na koji gledam na svoj identitet.

[16] Bannister, D. (2005). Logic of Passion. In Fransella, F (ed.) International Handbook of Personal Construct Psychology. London: Wiley.

[17] Stojanović, D. (2012). Kaldrma i asfalt: Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890‒1914. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju.

[18] Bobbio, N. (1997). The Great Dichotomy: Public/Private. U: Norberto B. et al. Perspectives on a Grand Dichotomy Chicago: University of Chicago Press.

[19] Fuko, M. (2006). Istorija seksualnosti I: Volja za znanjem. Beograd: Karpos.

[20] Jedna kritika konzervativnih tendencija savremenog LGBT aktivizma može se naći ovde: http://www.newstatesman.com/blogs/lifestyle/2012/04/how-conservatives-hijacked-gay-movement

[21] Vidi: Korolar o zajedništvu i društvenosti, u: Kelly, G. A. (1963). A Theory of Personality: Personal Construct Psychology. New Yor: Norton.

[22] Treća faza u razvoju LGB identiteta, prema Vivijen Kas, karakteriše se početkom socijalizacije sa drugim LGBT osobama. Od toga kako će ova faza proći, zavisi u velikoj meri na koje će se načine seksualni identitet osobe dalje razvijati. Zajednica koja bi imala da ponudi drugačije viđenje homoseksualnosti (dakle, ne suprotno, već drugačije) u mnogo čemu bi ovaj proces i na ličnom nivou olakšala, umanjila značaj internalizovanih homofobnih vrednosti i ponudila osećaj zajedništva baziran ne na opoziciji, već na različitosti. Vidi: Miletić, V. (2015). Razvojni modeli LGBT identiteta. I: Marotić, V. (2015). Homofobija i predrasude. U: Miletić, V. & Milenković, A. (2015). Priručnik za LGBT  psihoterapiju. Beograd: UMZ.

 

Uvodna razmatranja o homofobiji: moć kao definišući faktor

Narativi o homofobiji i internalizovana opresija (osvrt na istraživanje)