Na šta pomislite kada čujete reč „QUEER“?

Reč „queer (kvir)“ u Queer teoriji ima nešto od ovih značenja (koja vam mogu pasti na pamet), posebno zbog povezanosti sa temama o homoseksualnosti. Queer teorija je prilično nova oblast proučavanja ili teorijske spekulacije, pa čak i samo njeno ime postoji tek od, recimo, 1990. godine. Kao oblast, queer teorija izrasta iz gej-lezbejskih studija, discipline, koja je i sama vrlo mlada i koja u nekoj organizovanoj formi postoji tek od sredine 80-ih. Gej-lezbejske studije, svojevremeno su izrasle iz feminističkih studija i feminističke teorije.

Da pogledamo ukratko ovu istoriju.

Uvod u kvir teoriju TEKST

Feministička teorija, koja se razvija od sredine 70-ih, na rod (gender) gleda kao na sistem znakova, ili označitelja, pripisanih polno dimorfnim telima, koji imaju ulogu da diferenciraju socijalnu ulogu i značenja koja ova tela mogu da imaju. Feministička teorija je, dakle, tvrdila da je rod socijalni konstrukt, nešto dizajnirano, implementirano i perpertuirano kroz društvene organizacije i strukture, a ne nešto gotovo „istinito“, neki urođeni način kako tela funkcionišu na biološkom nivou. Na taj način, feministička teorija ostvaruje dva vrlo značajna doprinosa teoriji. Prvi je odvajanje koje feministička teorija čini između socijalnog i biološkog, insistirajući na tome da sagledamo razliku između onoga što je produkt ljudskih ideja, dakle, nečega što je promenljivo i onoga što je biološka posledica, odnosno, nečega što je (relativno) stabilno i nepromenljivo. Drugi značajan učinak povezan je sa prvim: odvajajući društveno i biološko, konstrukt i urođeno, feministička teorija je negirala rod kao nešto „esencijalno“ za individualni identitet.

Humanističke ideje identiteta fokusiraju se na stav da je identitet jedinstven i da ono što „zaista jesi“ jeste posledica nekog centra bića, nekog nepromenljivog aspekta koji je centar tebe. U ove aspekte obično se uključuje pol (Ja sam muškarac ili žena), rod (Ja sam muško ili žensko), seksualnost (Ja sam heteroseksualac / heteroseksualka ili homoseksualac / homoseksualka), religioznost (Ja sam hrišćanin / hrišćanka, Jevrejin / Jevrejka, budista / budistkinja) i nacionalnost (Ja sam Amerikanac / Amerikanka, Rus / Ruskinja, Vijetnamac / Vijetnamka). Zapravo, svaka izjava koja počinje sa „Ja sam“ i praćena je imenicom verovatno je izjava koja se tiče centra tvog identiteta. U humanističkoj misli ovi centralni aspekti identitata smatraju se „esencijalnim“, nepromenljivim i nepromenjenim; dakle, oni određuju šta si pod bilo kojim uslovima i u bilo kojim okolnostima. Ovakvi koncepti odvajaju „JA“ od svega što je izvan „ja“, ne samo od „drugog“, nego od istorijskog konteksta od istorijskih događaja koji zaista utiču i menjaju. O humanističkoj „esenciji identiteta“  može se misliti kao o dobro naoružanom „JA“ koje je nedodirljivo za bio šta sa strane, spolja. „Esencija identiteta“ može da oseti eksploziju u spoljnjem svetu, ali ništa je ne može suštinski promeniti.(Može biti uništena. To su jedine dve opcije: ili će postojati nepromenjena, ili će biti uništena).

Feministiška teorija, izazivajući ideju da je rod deo esencijalnog identiteta, načinila je proboj, koji je otkrio iskonstruisanost ove, pretpostavljeno, prirodne suštine. Iz ovog prekida sa humanističkom teorijom nastala je i poststrukturalistička teza o identitetu kao o konstruisanom pojmu, dakle, kao o nečemu što nije „prirodni“ produkt tela ili dato rođenjem. Biće u poststrukturalizmu postaje subjektivnost ili subjektivitet. Promena termina je prepoznavanje da je ljudski identitet, pre svega, oblikovan jezikom, zapravo, tako što postaje subjekat u jeziku (kao što vidimo kod Lakana (Lacan)). Promena iz „suštine“ u „subjekt“ ,takođe, ukazuje na ideju da je subjekt produkt znakova , ili označitelja, koji kreiraju ideju identiteta. Suštine su stabilne i esencijalne; subjekti su konstruisani, promenljivi, mogu se oblikovati i uvek se mogu iznova konstruisati i redefinisati. Suština je nalik označiteljima u rigidnom sistemu, čija su značenja fiksirana; subjekti su označitelji u sistemu sa više igre, sa multiplikovanim značenjem.

Jednom kada je feministička teorija prihvatila poststrukturalističku ideju da je rodni identitet zbir promenljivih označitelja, druge teorije su počele da ispituju ostale „suštine“ identiteta. Ideja seksualnosti kao urođene i esencijalne kategorije, takođe, biva otvorena za preispitivanje. Ovde počinju gej-lezbejske studije kao akademski ogranak političkog pokreta.

Možda je teže videti seksualnost kao društveni konstrukt, nego kada je rod u pitanju. Kada pogledamo okolo možemo primetiti puno primera „napuštanje roda“ – Michael Jackson, Boy George, RuPaul, Denis Rodman… Zapravo, možemo primetiti kako se rodne uloge i označitelji roda menjaju u svakodnevnom životu: koji je broj žena koje su imale tetovažu na vidljivom mestu pre deset godina, i koliko muškaraca ima probušene uši ili neke druge delove tela?

Sa seksualnošću je teže i zbog načina na koji nas je naša kultura učila kako da razmišljamo o njoj. Dok rod može biti stvar oblačenja ili stila, čini se da seksualnost ima više veze sa biologijom, sa tim kako telo funkcioniše na osnovnom nivou. Naša kultura definiše seksualnost na dva način: kao animalni instinkt, kao ponašanje određeno hormonima ili sezonskim ciklusom, nad kojim naša slobodna volja nema nikakvog uticaja; i kategorijama moralnog ili etičkog izbora, kao ponašanje koje se može oceniti kao dobro ili loše, moralno ili nemoralno, i nad kojim mi imamo punu (ili skoro punu) kontrolu. Ukoliko se seksualnost odredi na prvi način, svaka seksualna reakcija bila bi skoro čisto biološka: mi, dakle, seksualno odgovaramo na ono što je zapisano u našim genima i hormonima, i onda se seksualnost definiše, gotovo uvek, kao ponašanje sa reproduktivnim ciljem. (ovakvo gledanje dolazi od evolucionista, koji smatraju da je dužnost svakog primerka vrste da sačuva i prenese svoj genetički sklop.) Po ovom stavu, ljudsko seksualno ponašanje mo`emo razumeti ako razumemo životinjsko.

Problem sa ovim stavom je u tome što ljudsko ponašanje nije isto kao životinjsko. Da jeste, sve „ženke“ bile bi seksualno zainteresovane samo za vreme određenih ciklusnih faza, i svi „mužjaci“ bi se trudili da ih „zaskoče“ za vreme tih ciklusa; sva seksualnost bila bi u cilju reprodukcije, a sva seksualna aktivnost postojala bi samo za vreme perioda parena. Očigledno je da ljudska seksualnost funkcioniše drugačije. Zapravo, ljudska seksualnost vrlo malo nalikuje na životinjsku. Mi smo (mislim, ali moguće je da grešim) jedina vrsta koja kopulira, manje-više, po svojoj volji, bez obzira na plodnost ili na hormonalni ciklus, i već to odvaja seksualno ponašanje od reprodukcije kod čoveka. Mi, takođe, imamo ogroman repertoar seksualnog ponašanja i aktivnosti, a samo je mali broj njih povezan sa reprodukcijom. I, najvažnije, ljudsko seksualno ponašanje se tiče zadovoljstva.

Možemo da raspravljamo o formama životinjskog seksualnog ponašanja – anegdote o tome kako moj pas zaskoči moju nogu sigurno upućuju na pitanje o životinjskoj seksualnosti i njenoj isključivoj povezanosti sa reprodukcijom – ali povezivanje ljudske seksualnosti sa životinjskom jeste konstruisanje posebne seksualnosti. Ako na čoveka gledamo kao na životinju, onda ljudska seksualnost mora biti reproduktivne prirode, a svaka seksualnost koja nije sa ciljem reprodukcije jeste „neprirodna“. To nas dovodi do drugog načina definisanja seksualnosti u kategorijama morala i etike

Teze o seksualnosti u zapadnoj kulturi dolaze iz mnogih oblasti: iz nauke, iz religije, iz politike…, iz ekonomije (Ove kategorije kodifikacije seksualnosti obradio je Mišel Fuko (Michel Foucault) u Istoriji seksualnosti. Primeri kada politika i ekonomija uzimaju ulogu određivanja seksualnosti mogu se naći u populacionoj politici, kada je potrebno uvećati ili umanjiti populaciju, pa se osuđuju ili ohrabruju izvesni postupci, kao, na primer, abortus, kontracepcija, dečji fondovi…)

Ove kategorije, koje seksualno ponašanje pokušavaju da vrednuju kao dobro ili loše, menjaju se tokom vremena, što je jasan argument protiv teze da je seksualnost „esencijalna“, vanvremenska ili urođena, nego je socijalni konstrukt, može se menjati i menja se. Svakako, jesmo svedoci takvih promena u poslednjih deset godina, ne samo na relaciji homoseksualnost – heteroseksualnost, već i po pitanju sigurnog seksa i prevencije seksualno prenosivih bolesti: u današnje vreme nemoralnim seksom se može smatrati onaj koji ne uključuje kondom, pre nego onaj koji je u „reproduktivne svrhe“.

U ranijim generacijama, kao i danas, ovaj način definisanja seksualnosti (kroz religiju, nauku, politiku i ekonomiju) postavio je prilično jasne odrednice šta je dobro, a šta loše, obično uzimajući za ideal reprodukciju i porodični život. O ovome raspravlja Gejl Rubin (Gayle Rubin). Ona pokazuje da je seksualnost konstruisana u binarnim opozicijama, gde je jedan član para pozitivan, dobar, moralan, ispravan, a drugo je negativan, loš i nemoralan.

Rubinova se zalaže za dekonstrukciju svih ovih binarnih opozicija. Zapravo, ona se zalaže za potpuno odvajanje bilo kakvog seksualnog ponašanja od moralnih sudova. Ovome se mnogi protive. Zar ne bi neko seksualno ponašanje trebalo smatrati lošim? Šta je sa seksom koji nekog povređuje, seksom između osoba različite političke moći, neželjenim seksom? Ove primedbe upućuju na to da seks kod ljudi nije samo pitanje reprodukcije i/ili zadovoljstva, već i pitanje moći i dominacije. Druga stvar na koju ove primedbe upućuju jeste jaka veza između seksualne aktivnosti i pitanja moralnosti.  Ta veza se javlja i zbog definisanja seksualnosti kao dela identiteta, a ne kao jedne od aktivnosti u kojoj možemo da učestvujemo. Dakle, ako imate seksualni odnos sa osobom istog pola, vi nemate samo homoseksualni odnos, već vi JESTE homoseksualni.

Gej i lezbejske studije posmatraju društvene strukture i socijalne konstrukte koji određuju naša shvatanja o seksualnosti kao činu i seksualnosti kao identitetu. Kao akademska disciplina, gej i lezbejske studije proučavaju kako se pojam homoseksualnosti razvijao kroz istoriju, i kako se danas razvija; takođe, se bave i pojmom heteroseksualnosti, kao njenom binarnom opozicijom. Takođe, bave se pitanjem kako su različite kulture ili različiti periodi u istoriji sprovodili ideju o tome koja je  seksualnost normalna, a koja je devijantna, koja je moralna, a koja je nemoralna. Votkinsov (Watkins) članak o načinu na koji se opisuju tela homoseksualaca u doba AIDS-a, ispituje kako se shvatanja o normalnosti i devijaciji kreiraju i menjaju, i kojoj kulturološkoj ulozi ta shvatanja i prikazi služe.

Votkinsov tekst o značenju prikaza gej muškaraca obolelih od AIDS-a i njihovoj ulozi da se reaktuelizuje shvatanje homoseksualnosti kao nenormalne, devijantne i loše, spada u gej i lezbejsku književnu kritiku. Gej i lezbejska književna kritika, kao deo gej i lezbejskih studija, bavi se prikazima homoseksualnosti i shvatanjima o normalnom i devijantnom ponašanju na mnoge načine: pronalazeći gej  ili lezbejske autore/ke čija je seksualnost prikrivena ili izbrisana iz istorije i biografija; proučavajući u tekstovima gej i lezbejskih autora i autorki posebne literarne teme, tehnike i perspektive koji su izraz življenja homoseksualne osobe u heteroseksualnom društvu; proučavajući tekstove gej ili strejt autora i autorki, koji opisuju homoseksualnost, ili koji se fokusiraju na seksualnost kao na iskonstruisani koncept…

Gej i lezbejske studije, kao akademska politička forma, takođe preispituju termine „normalne“ seksualnosti. Kao što Rubinova naglašava, kada jednom postavite kategoriju označenu kao „normalno“, automatski utvrđujete i njenu suprotnost, kategoriju „devijantnog“. Specifični postupci i identiteti koji potpadaju pod ove kategorije bivaju povezane sa drugim oblicima socijalne prakse i metodama društvene kontrole. Kada činite nešto što vaša kultura ocenjuje kao „nenormalno“, bivate kažnjeni zbog toga ili tako što ćete biti uhapšeni, osramoćeni, ili ćete izgubiti posao, samopoštovanje, voljene osobe… Gej i lezbejske studije se trude da razumeju kako su ove kategorije normalnog i nenormalnog konstruisane, kako deluju, kako su uspostavljene, i to sa ciljem da ih promene ili okončaju.

Ovo nas, konačno, dovodi do queer teorije. Queer teorija se razvija iz gej i lezbejskih studija, odnosno njihovog interesovanja za društveno konstruisane kategorije normalnog i devijantnog seksualnog ponašanja. Ali, dok se gej i lezbejske studije, kako im i samo ime kaže, bave uglavnom pitanjima homoseksualnosti, queer teorija proširuje polje svog interesovanja. Ona se bavi proučavanjem, kao i političkom kritikom, svega što ulazi u kategorije normalnog i devijantnog, posebno u vezi sa seksulnim ponašanjem i seksualnim identitetima. Reč queer, kako se nalazi po rečnicima, znači „čudno“, „neobično“, „nesvakidašnje“. Queer teorija bavi se svim formama seksualnosti koje su „queer“ u navedenom značenju, ali i „normalnim“ ponašanjem i identitetima koji definišu šta je queer, budući da su binarna opozicija. Queer teorija insistira na tome da su sva seksualna ponašanja, sve kategorije normalnog i nenormalnog u seksualnosti, i svi koncepti koji povezuju seksualno ponašanje sa seksualni identitetom samo konstrukti, sklopovi označitelja koji kreiraju izvesne tipove značenja. Za queer teoretičare seksualnost je kompleksno područje, oblik individualne aktivnosti i institucionalne moći koje u interakciji menjaju shvatanja o tome šta je normalno, a šta devijantno u svakom posebnom trenutku, a što potom deluje pod etiketom „prirodno“, „suštinsko“, „biološki“, „bogom dano“.

Mary Klages

Prevod sa engleskog I.D.

Preuzeto sa GayEcho.com