Tokom 2015, u periodu od juna do septembar, Centar za kvir studije je sproveo istraživanje „Homofobija i internalizovana homofobija“, ispitajući stavove heteroseksualnih i homoseksualnih osoba o LGBT populaciji. Prikupljanje podataka je vršeno metodom polustrukturisanih dubinskih intervjua. Ukupno 44 intervjua je obavljeno u pet gradova: Beograd (16 intervjua), Novi Sad (8), Niš (8), Subotica (6) i Kragujevac (6) i pritom prikupljeno preko 73 sati audio materijala i preko 1000 strana transkripta.

Aleksandar Stojaković

Celukupno istraživanje sa osvrtima i recenzijama možete pročitati i preuzeti ovde.

 

Homofobija-i-internalizovana-homofobija-u-Srbiji

Potreba za ovim projektom, koji je u metodološkom pristupu prvi takve vrste u Srbiji, a kada je reč o ispitaivanju homofobije, budući da su do sada rađena samo kvantitavnina istraživanja, koja imaju svoje granice i pri čemu se nije ulazilo u dubinu, pojavila se iz teorijsko-naučnog stremljenja da se naučnim metodama istraže i mapiraju predrasude koje homofobiju čine, i dalje analizairaju i dekonstruišu u dugoročnom teorijskom stremljenju da se odgonetne sama etiologija. Pak, nedostatak ovog metoda je što se dobijeni rezultati ne mogu generalizovati niti kvanitifikovati, ali to nije ni njegov cilj. On prvenstveno omogućava dublje razumevanje ponašanja, stavova, motiva, kao i prikupljanje velikog broja informacija u relativno kratkom vremenskom periodu.

U aktivističko-političkoj dimenziji svrha ovog istraživanja je da doprinese, ili da podlogu na kojoj se aktivizam može performirati, u neprestanoj korelaciji između onih subjekta ka kojima je usmeren, a upravo su ti subjekti bili i predmet ovog kvalittivnog istraživanja. Dalje, ono korespondira sa nastojanjem Centra za kvir studije da razvija fond znanja o ovoj temi i da služi kao potrebna teorijska platforma svih političkih subjekata koji teže socijalnoj depatologizaciji i destigmatizaciji LGBT identiteta, te i u praktičnom smislu stvaranja i poboljašnja životnih uslova samih LGBT osoba i društvenoj jednakosti – toj izlišenoj ljudskopravaškoj frazi.

Za mene lično, značaj ovog istraživanja je u razumevanju pozicija, motiva, ali i strahova onih koje neretko nazivamo „neprijateljima“ ili „protivnicima“, u pokušaju da dekonstruišemo njihove predrasude i senzibilišemo, ali i razumevanje homofobije kod samih homoseksualnih i biseksualnih osoba slušajući njihove neretko teške i srceparajuće isposvesti o samoprihvatanju i neugodnoj čežnji za nedozvoljenim objektom ljubavi.

Ono što svakako ohrabruje je da gotovo svi/e ispitanici/ce odbacuju direktno fizičko nasilje prema homoseksualnim osobama, ali s druge strane, zabrinjava podatak da značajan deo heteroseksualnih osoba druge vrste nasilja, kao što su omalovažavajuće, uvrede, izbegavanje i diskriminaciju, i ne prepoznaje kao nasilje. Takođe, neprijatno je čuti da kada se fizičko nasilje desi, iako ga moralno osuđuju, ipak se trude da ga racionalizuju kod drugih tipičnim narativom o homoseksualnoj provokaciji. Homoseksualne osobe se pojavljuju kao devijanti, a nasilje, diskriminacija i nejednakost su logične posledice rekacije društva na devijaciju koja preti da će destabiisati ono što se frazeološki mapira kao „tradicionalne vrednosti“. Ironija u svemu je što, upitani da definišu i objasne šta su to tradicionalne vrednosti, šta one predstavljaju, nijedan/a ispitanik/ca to ne uspeva. Razmišljaju dugo, premišljaju se, biva im neugodno, da bi na kraju potpuno odustali u tom pokušaju.

Zanimljivo je da, uprkos očekivanjima, osim seksualnosti među ispitanicima/ama nije bilo značajnijih razlika u odgovorima u odnosu na starot, obrazovanje ili mesto živeljnja. Nivo obrazovanje je determinisao samu artikulaciju stavova i konzistentnost, dok se rod pojavljivao kao faktor u intezitetu odbacivanja homoseksualnih osoba, gde je kod muškarca intezitet znato jači, to jest kod muškaraca je izraženije odbacivanje homoseksualnih osoba nego kod žena.

Tri važna nalaza istraživanja o kojima vredi dalje promišljati, i o kojima jesam u uvodnom razmatranju o homofobiji ovog istraživanja, konstruišuću svoju tezu o muškarcima kao nosiocima homofobije i ženama koje je internalizuju, su: 1. Intenzitet homofobije je izraženiji kod heteroseksualnih muškaraca nego kod heteroseksualnih žena; 2. Heteroseksualni muškarci homoseksualne osobe vezuju za seksualnost, dok žene za porodicu; 3. Kod muškaraca i žena heteroseksualne orijentacije prva asocijacija na homoseksualnost je muška homoseksualnost.

Ono što je zajedničko za sve učesnike i učesnice istraživanja, bez obzira na seksualnost, jeste percepcija heteroseksunih i homoseksuanih osoba (LGB osoba) kao članova jasno razgraničenih grupa.

Homoseksualne osobe, naročito homoseksualni muškarci, su viđeni kao biološka, psihička, rodna, seksualna, subkulturna drugost. Homoseksualac je identitet transgresije i subverzije. Jednostavno, on je – devijant.

Iako je utisak o nalazima istraživanja donekle optimističan, iako se vidi određen progres ka prihvatanju LGBT osoba u Srbiji, proći će dugačak put do normalizacije i depatologizacije homoseksualnih osoba, te prihvatanje homoseksualnosti kao značajnog segemnta ljudskog iskustva koji nije sa druge strane normalnog. Možda tome prethodi razgradnja esencijalističkog diskursa koji je zarobio svest društva i koji ne dozvoljava legitimno postojanje spektra, ali je „neprilagođen“ pojedinac, preplašen ostrahističke kazne, i dalje usamljen u njemu. On krišom ulazi na zadnja vrata „gej sveta“ i sebi govori: “U tom mom hodanju i traganju, vožnji biciklom po takvim mestima, ja sam išao sam sa sobom i govorio: “Ti nisi homoseksualac. Ti nisi homoseksualac.” Nadam sam se. “Nisi, nisi, nisi…” Hteo sam da ti kažem da sam imao grižu savest. Naravno da jesam. I to jedno godinu dana.”

 

Šta rezultati ovog istraživanja znače za aktivizam? Da li išta znače? Koliko mogu da mu doprinesu i koliko će sami aktivisti biti spremni ili voljni da ga sasluašju i kasnije inkorporarju u sopstvene poltike, agende i samo aktivističko istupanje prema javnosti ostaje da se vidi.

Istraživački tim: Marijana Stojčić, Dragana Petrović, Aleksandar Stojaković, Tanja Marković, Tamara Šćepanović i Jelena Vojvodić.

Uvodna razmatranja o homofobiji: moć kao definišući faktor

Konstrukcija homoseksualnosti i (ne)mogućnost individualne i društvene emancipacije

Narativi o homofobiji i internalizovana opresija (osvrt na istraživanje)

Uvod u istraživanje samoga sebe (osvrt na istraživanje)