Zbog otvorenog pisanja o problemima gej populacije u Rusiji, kojim je uspeo da navuče anonimne pretnje smrću na vrat, a koje je od njega napravilo omiljenu medijsku metu u zemlji, Slava Mogutin 1995. godine beži iz Rusije u Njujork, postaje prvi ruski disident kome je dat politički azil u SAD zbog gej aktivizma i fokusira se na vizuelne umetnosti iako se prevashodno bavio pisanjem.

Urbane omladinske supkulture i adolescentska seksualnost, sudar društvenih normi i strasti pojedinca, radikalna izražavanja muškosti i mešanja rodova, kulturna otuđenost i političko nezadovoljstvo, napetost između privrženosti i usamljenosti, nasilja i ljubavi neke su od tema kojima se bave Slavina dela. Izražava se kroz fotografiju, video, tekst, performans, skulpturu i slikarstvo. Svoju poziciju u društvu često definiše kao Pinko Commie Fag, a svoj blog redovno koristi da promoviše druge, posebno mlade kvir umetnike i uopšte umetnike koji pomeraju granice i kritikuju postojeću distribuciju moći.

Razgovara: Rajko Božić

Prvi put dolazite u Srbiju i Marina Abramović Vam je rekla da ništa ne radite besplatno i da sakupljate viceve. Koliko poznajete Srbiju i Balkan?

Moram reći da sam oduvek bio fasciniran bivšom Jugoslavijom. Moja očekivanja su veoma nejasna i mahom inspirisana starim filmovima Dušana Makavejeva, Kusturice, fotografijama mog prijatelja Bugija, nekolicinom anegdota koje mi je Marina ispričala tokom našeg intervjua za Whitewall Magazine, i nedavno sam gledao dokumentarac na Vice TV. Lično mislim da je Balkan poslednja evropska barijera na putu nametnute EU-globalizacije. Svestan sam činjenice da su tradicionalno Rusija i Srbija veoma kulturno, jezički i religijski bliske, i ja želim da vidim koliko smo zaista bliski.

Sada kada je Vaš Pinko Commie Fag Blog ugašen, da li odustajete od takvog opisa i uloge? Taj blog je pet godina bio dragoceni izvor kvir i radikalne umetnosti za mnoge ljude širom sveta. Vaš novi web dnevnik deluje mnogo više introspektivan – više je okrenut vašem sopstvenom radu.

Iskreno, kada sam pokrenuo Pinko Commie Fag Blog, nisam mogao zamisliti da ću se time baviti narednih pet godina. Kako kažu – vreme leti kada se zabavljate. Bilo je tu mnogo napornog posla, ali posla iz ljubavi. On je služio kao moj virtuelni kustoški projekat, gde su bili izloženi radovi mladih radikalnih transgresivnih umetnika koji su imali vrlo malo ili nimalo pristupa u institucionalizovanom svetu umetnosti. Dobijao sam inspiraciju iz njihovih radova i davao im određen prostor i eksponiranost koja im je bila potrebna. I ja sam srećan što mogu reći da su neki od njih sada velike umetničke zvezde sa sjajnom budućnošću i međunarodnom pažnjom/publikom. Osećam da sam ispunio svoju misiju, i takođe, umoran sam od rigidnog Blogspota, tako da sam odlučio da probam nešto novo, nešto sasvim drugačije. Moj novi Tumblr dnevnik govori manje o umetnosti, a više o umetnicima – ljudima koji su moji prijatelji, ljudima koje srećem i radim sa njima. Ni na koji način ne bih to nazva introspekcijom, upravo je sasvim suprotno.

Sve više i više nas sve češće i češće umetnost konzumira na internetu, ne u galerijama. Da li razmišljate o tome kada radite?

Ja pripadam poslednjoj nevinoj generaciji koja je odrasla bez interneta, kompjutera i video igrica. Moja porodica je štedela na hrani da bi kupovala knjige, tako da sam čitao mnogo kao dete i posle sam potrošio mnogo godina kucajući moje pesme i baveći se novinarstvom na starom pisaćoj mašini. I dalje mislim da tekst i umetnost prvo kao ideja, a onda i kao objekat , kao delo ljudskih ruku/artefakt, nisu nešto što se može obrisati, uništiti jednim klikom dugmeta. Nije bitno koliko dobre ili loše umetnosti možete pronaći na internetu, ja i dalje želim da dožive „pravu stvar“ i vide moje rad objavljen u knjizi i novinama, izloženog u galerijama i muzejskim postavkama. Ja sam pripadnik stare škole.

Mi se danas nalazimo u veoma opasnim vremenima u pogledu slobode na internetu. Kakav je vaš stav po pitanju zaštite intelektualne svojine u umetnosti i na internetu, i cene koju moramo platiti za to?

Kao umetnik čiji su radovi kopirani, reprodukovani i bili na meti plagijatora bez plaćanja, mogu reći koliko je zaista nesnosno kada vidite kako vaš rad besplatno koriste! Kažu da je imitacija najbolje laskanje, ali ja kao Đžon Voters odgovaram na to: “Ček u pošti će biti dobro laskanje“. Ne podžavam cenzuru ni u kom obliku. Mislim da je internet najveće komunikaciono sredstvo ikada stvoreno od strane čovečanstva i mora biti slobodno i otvoreno za sve.

Često govorite o sebi, o svojim herojima. Vaše heroje i momke predstavljate kao autsajdere. Da li mislite da gubimo internet kao poslednju oazu divljine i utočišta za sve njih?

Mislim da imate veoma idealizovan pogled na internet. Osećam da je sa jedne strane internet besprekorna platforma i galerija za nove generacije buntovnih klinaca koji još nemaju svoje mesto u institucionalizovanoj kulturi – štampanim knjigama ili prezentacijama galerija. To su klinci koji će oblikovani umetnost XXI veka, a ne stara korumpirana umetnička mafija koja kontroliše umetničku trgovinu i o umetnosti jedino misli kroz brojke i komercijalne uspehe. S druge strane, internet je postao velika crna rupa koja guta neke od najradikalnijih pisaca koji su izgubili svoju kulturnu relevantnost u „stvarnom“ svetu i sada im je blog sredstvo stvaranja umetnosti i pisanja knjiga… Ups, ja izgleda pričam o sebi?

Jedno od Vaših najbizarnijih iskustava sa cenzurom vezana je za porno industriju. Ko je pomislio da će produkcija „Cazzo“ naći nešto neprikladno? Možete li uporediti radno okruženje u porno, modnoj i umetničkoj sferi kroz prizmu sloboda da stvari uradite na svoj način?

Porno industrija je zapravo veoma konzervativan i predvidljiv žanr koji se nije menjao od svojih zlatnih dana. Činjenica je da su mnogi underground filmski stvaraoci i umetnici u porno industriji tokom 60-tih i 70-tih godina bili daleko više ekperimentalni i inovativni u poređenju sa savremenim pornografima. Za „Food Chain“, filmski projekat koji sam radio sa produkcijom Cazzo, ispostavilo se da se veoma razilazi sa njihovim očekivanjima. Nisu cenili umetničku vrednost mog rada, nisu se interesovali za mogućnost da moj film prikazuju na filmskim festivali širom sveta, njihova jedina briga bila je da ga neće moći prodati svojoj klijenteli. Ali sve se dešavalo sa nekim razlogom i to je bilo dobro iskustvo za mene. Nemam želju da ikada ponovo radim u porno industriji, ali mi se dopada ideja mešanja – porno, umetnosti i mode. Bili bi iznenađeni koliko te tri stvari imaju zajedničkog.

 

Nije mi bila namera da Vas pitam o političkoj situaciji u Rusiji, ali posle poziva Kusturice Rusima da glasaju za Putina, moram to učiniti. Znam da je on jedan od Vaših omiljenih filmskih režisera. On je takođe rekao da kada bi bio Rus glasao bi za Putina, a ako bi bio Amerikanac glasao bi protiv njega. Vi ste i Rus i Amerikanac – šta mislite o tome?

Nema sumnje da je Putin diktator koji je namestio izbore. I nema sumnje da je Medvedev bio samo njegova domaćica u Kremlju. Ali, barem nije otvoreno kršio zakon kao arogantni milijarder gradonačelnik Njujorka Blumberg da bi ostao na vlasti. Putinov režim je razlog zašto ja nisam imao želju da se vratim u Rusiju. Bio sam srećan da vidim porast otpora njegovoj korupciji i kultu ličnosti. Poslednji protesti širom Rusije pokazuju da nije sve izgubljeno, još uvek ima hrabrih ljudi koji usuđuju da misle i govore drugačije i javno istupaju protiv korupcije i nepravde poput Alekseja Navalnija, Eduarda Limonova, grupe Vajna (Rat) i feminističke grupe Pussy Riot… Oni su pravi heroji našeg vremena, ne večito gladni moći monstrumi poput Putina i Blumberga.

Imate neku posebnu želju kako ćete potrošiti slobodno vreme u Srbiji?

Pa, moram da sakupljam viceve za Marinu i ako budem imao sreće upoznaću i fotografisati neke izgubljene srpske momke.

 

Optimist, Broj 5, str. 40-41, mart – april 2012.