Moglo se unapred predvideti: činjenica da Brokeback Mountain 5. marta 2006. nije osvojio Oskara u kategoriji najboljeg filma, u pojedinim krugovima je odmah žigosano kao izraz holivudske homofobije. A nadmoćna pobeda L.A. Crash-a, glasi dalje ta lepa teorija, ima da zahvali griži savesti Filmske akademije koja se odlučila, umesto za gej film i samo zbog toga neodgovarajući vestern ep, ono pak za politički korektan film, pa još i antirasistički i samo zbog toga izvan svake sumnje. Prema motou da se bude kritičan, ali ipak da se previše ne zamera.

Slavoj Žižek

Brokeback Mountain

U slučaju ove teorije sve je pogrešno. Treba pre svega da nam je jasno da Planina Broukbek ima malo veze sa našom sadašnjicom. U njemu se prikazuje tragična romansa u Americi od pre više decenija. Nekog liberalnog posetioca bioskopa, pa još iz urbane sredine, ljubavna priča između dva muškarca može jedva da pogodi, u najboljem slučaju će osećati izvesno zadovoljenje zbog dobijene borbe: film koji on gleda ne obrađuje nijedan aktuelan problem. Upravo suprotno u odnosu na L. A. Crash koji se sasvim jasno hvata u koštac sa pritiskajućim problemima našeg doba.

Dok nam dakle Planina Broukbek u najboljem slučaju pribavlja narcističko zadovoljstvo, time što nam prezentuje probleme iz prošlosti koji su odavno rešeni, time što nama koji unutra trijumfujemo, još jednom dopušta da dobijemo bitke, odavno osvojene, L. A. Crash predstavlja stvarni izazov. Da je Planina Broukbek, dakle, osvojila Oskara za najbolji film, bilo bi to jednako begu iz sadašnjosti i realnosti. Eskapizam u Holivudu? Nezamislivo! Pre će biti da je najbolji film pobedio.

Ipak, ne mogu se tako brzo napustiti ova razmišljanja: da li smo stvarno već dobili bitku? Zar nije hrišćanska desnica filmu Planina Broukbek prebacila da je ukaljao ugled časnoj američkoj instituciji – kaubojima? Gej kauboji – zar to ne ugrožava American way of life? Čak iako nije bilo poziva na bojkot filma, reakcija hrišćansko-konzervativne štampe je bila prilično burna. Robert Najt, direktor Instituta za kulturu i porodicu, tvrdio je da film pervertira izuzetnu poruku svakog vesterna „ukoliko ona govori o svarnom bratstvu i ukoliko je oslobođena svake seksualnosti”. Dejvid Kapelian iz World Net Daily-a optužio je Planinu Broukbek da je „silovala Marlboro-muškarca“ i da ni manje ni više nego poništava „judeo-hrišćanske vrednosti, koje su temeljne za kulturu vesterna”.

Vojne zajednice i njihova „prljava“ tajna

Na takve primedbe se može odmah odgovoriti: „etika” vesterna je fundamentalno antihrišćanska, jer je to etika osvete i nasilja. Upravo tu ne važi ono okretanju levog obraza, ako te je neko udario po desnom, nego važi doslovno „oko za oko, zub za zub“; ne s božjom pomoći, nego sa zakonom u sopstvenim rukama. U knjizi The Quick and the Dead (po kojoj je snimljen film sa Šeron Stoun, Džin Hakman, Rasel Krouom i Leonardom di Kapriem), Luj l’Amur objašnjava svom heroju Konu Valianu etiku zapada sledećim rečima: „Meki i pitomi nemaju šta da traže zapadnije od Čikaga“. Nikakvo čudo, dakle, da su se upravo oni ratoborni u Bušovoj vladi, nakon 11. septembra, ponašali poput junaka vesterna: „Proterajte ih!“, „Uhvatite ih, žive ili mrtve!“

Jedna sasvim druga tema je, međutim, homoerotski podtekst skoro svakog vesterna. Ovde je reč ponajviše o muškim odnosima i potcenjivanju (rado i o ponižavanju) žena. Ključno je da u ovom činjeničnom stanju ne treba videti subverzivnu poentu, čak možda naročito rafiniranu formu otpora vladajućem „patrijarhatu“ ili oficijelnu, ne na poslednjem mestu, hrišćansku „paradigmu heteroseksualnosti“. Homoseksualnost se tu pre pokazuje kao odlučujući, integralni i pre svega integrirajući deo sveta vesterna – kao uopšte u svim militarnim ili militarizovanim zajednicama.

Podsetimo se na pravilo Klintonove vlade. Ono je pokušalo da reši problem kako da se ophodi prema homoseksualnim vojnicima koje nisu želeli da imaju zbog seksualne preference, ali nije se ni želelo da budu diskriminisani. Rešenje se tada zvalo: vojnici se neće pitati i ne moraju dakle, u tom slučaju, da lažu i poriču; njihova seksualnost ostaje privatna stvar i biće, u tom pogledu, tolerisana. Ovo pravilo se nekima činilo lažljivim, jer je ono održavalo homofobno stanovište – slično kao što se i u krajnje katoličkim zemljama prostitucija doduše osuđuje, ali istovremeno prećutno toleriše. Ukratko: problemi se ne rešavaju tako što se o njima ne priča.

Ali ta kritika je prazna, jer ne poznaje društveni smisao bigotstva. Postavimo sebi samo jedno pitanje koje se doima kao pomalo naivno: zašto se vojska tako žestoko brani od toga da se pred čitavom javnošću izjasni o svojim homoseksualnim vojnicima? Samo jedan odgovor je ovde verovatan: ona se opire ne zbog toga što se plaši da bi homoseksualci podrili i ukinuli „falički i patrijarhalni poredak“, nego zbog toga što u libidinozni poredak vojske spada da se deklamatorno osporava i najblaža sumnja homoseksualnih naklonosti, da se ona seče u korenu, kako se ne bi remetilo unutrašnje muško vezivanje. Muškarci treba nesmetano i neuznemireno da budu sami među sobom.

Kako danas film treba da se ophodi prema homoseksualnosti?

Iz vremena mog služenja Jugoslovenske narodne armije 1975. stekao sam odgovarajuća iskustva. To je na ekstremni način bio homofobni muški savez; čim bi neko bio otkriven kao gej, morao je računati na maltretiranja, važio je prosto za neličnost i bivao je što je brže moguće otpušten iz vojske. S druge strane, zajedljiva zadirkivanja među vojnicima su bila svakodnevica. Kada smo stojali, na primer, u kantini, spadalo je u oprostive šale da neko ko je iza, onom ispred stavi prst u stražnjicu i odmah ga povuče, pa se onda pravi da s tim nema nikakve veze. Onaj ispred, iznenađen, okreće se, ali ne zna ko je od njegovih drugova „to“ bio. Oni su se cerili i keserali. Ili drugi primer: glavni vid pozdravljanja vojnog druga nije bio bezazleni pozdrav „Zdravo“, nego: „puši kurac“! Ovaj izraz postao tako običan da je izgubio svako opsceno značenje. Za nas je važio kao potpuno samorazumljiv i time kao čist čin ljubaznosti.

Posve lomljiv odnos između nasilne homofobije i podzemne homoseksualnosti je konstitutivan za libidinozni poredak vojne zajednice i može se održavati samo putem njegovog poricanja. Prema spoljašnjosti se predstavlja kao krut, organizovan, samodisciplinovan i jednoobrazni poredak, u unutrašnjosti, pak, druga ekonomija vodi računa o strogom zajedništvu – gde ih je zalemila njihova mala „prljava tajna“. Otprilike tako je funkcionisala i izborna kampanja konzervativnog republikanskog populiste Džesi Helmsa, koji se doduše uzdržavao u svim govorima od rasističkih i seksističkih iskaza, ali je svoje netrpeljivosti ostavio da teku „između redova“, primetne za sve.

Vratimo se na film. Endrju Longman, čuveni zloglasni kolumnista konzervativnog glasila Renew America, istupio je protiv filma: „Ne može se dobiti borba protiv islamista sa gej kaubojima“. Na ovom mestu se dvostruko vara. S jedne strane, jer vojnici koji se bore protiv islamista u Iraku ili bilo gde drugde, jesu neka vrsta „gej kauboja“, ukoliko za svoj grupni identitet imaju da zahvale homoseksualnom vezivanju (o izuzetnom značaju homoerotskih veza u muslimanskim društvima da i ne govorimo). S druge strane, jer se protiv militantnih islamista mora boriti sa „gej kaubojima“: način da se odnese bitka protiv militantnog islamizma je iznošenje skrivenog i potisnutog „erotizma“ vojnog muškog vezivanja.

Brokeback Mountain

Kako, dakle, danas treba film da se odnosi prema temi homoseksualnosti? U ovom smislu film Kapoti može da posluži kao pozitivan primer, nasuprot Planini Broukbek. Ukoliko se ova dva filma podvedu pod rubriku „gej“, promašuje se stvarna poenta: dok nam Planina Broukbek pripoveda tragičnu priču o homoseksualnoj vezi u neprijateljskom, homofobnom okruženju, Kapoti govori o piscu koji je pored mnogih drugih osobina i gej. Zar ne bi trebalo da u tome vidimo zapravo pobedu gej pokreta? Jer u njegovom slučaju reč je o junaku filma čije seksualne preference ne dominiraju njegovim čitavim karakterom.

QT Magazin (1-2), str. 237-240

Frankfurter Rundschau, 2006.