Majkl i ja bili smo u vezi preko 7 godina kada sam odlučio da se iselim krajem 2006.godine. Upoznali smo se u baru oko Božića 1998. godine; gledao sam „Zaljubljeni Šekspir“ sa nekolicinom prijatelja. Osećao sam se opijen ljubavlju i odlučio sam da to veče pronađem svog Džozefa Fajnsa.

John Cloud, Time magazine

Majkl se prvo nabacivao mom prijatelju, ali pošto razgovor nije krenuo u odgovarajućem pravcu, zadovoljio se sa mnom.

Ovo je ujedno postala jedna od retkih priča koje smo rado delili sa prijateljima tokom letnjih večera, i nikada se nije desilo da ne izazove čežnjivi osmeh svih prisutnih za stolom. Majkl i ja smo se možda smejali najglasnije pošto nam je izgledalo nečuveno da se sve odigralo drugačije, bili smo stvoreni jedno za drugo. Veza je bila savršena i činilo se da našu ljubav ništa ne može poljuljati.

Te večeri završio sam u njegovom stanu, i figurativno govoreći, nisam ga napustio narednih 7 godina. Raskid je bio težak, pogotovo zbog činjenice da nije bio ničija greška. Naša veza polako je te sedme godine počela da se prazni, poput većine brakova. Voleli smo se, ali polako, skoro neprimetno, počeli smo da osećamo da ljubav polako nestaje. Bili smo intimni, ali ne i strastveni, imali smo mačke, ali ne i decu.

Veza je neko vreme, takoreći, „visila u vazduhu“. Pokušali smo sa brojnim savetovalištima, trošili smo novac u terapeutske svrhe: odmori, odeća, nameštaj… Bili smo izgubljeni. Onda je jedne noći Majkl odlučio da ode na spavanje umesto da sa mnom odgleda poslednju epizodu naše omiljene serije. Tada sam znao da mi ne preostaje ništa drugo nego da se odselim. Da, bio je umoran, ali ako nije bio u stanju da mi posveti vremena u dužini jedne serije, onda smo stvarno bili gotovi.

Ono što je usledilo, bez nekog određenog reda, bio je period intenzivnog vežbanja i gubitka težine, teško opijanje i umereno korišćenje lakih droga, stvarno dobar seks i maratonske sesije u kuhinji. Oduvek sam voleo kuvanje, ali sada sam pravio pastu ponedeljkom, spremao lososa utorkom i tako sve do petka kada su na redu bili kolači. Frižider je bio prepun a prijatelji oduševljeni i siti.

Međutim, jutra su bila problem. Samoća pred svitanje, bilo je užasno. Šta sam to sebi učinio?

Na kraju sam se posvetio izučavanju brojnih akademskih studija koje su se ticale veza. Pitao sam se da li smo mogli da učinimo više i pomognemo našoj vezi da opstane. Kakav je uticaj naša homoseksualnost imala na dužinu i istrajnost veze?

Da li smo odustalo jedno od drugog zato što smo bili muškarci, ili zato što smo bili gej? Ili to uopšte nije imalo uticaja?

Prijatelji su nam nudili odgovore koji su bili prepuni klišea: Možda vam nije bilo suđeno? S druge strane, svi oni su ostajali u vezi. Zašto nismo i mi?

Kada sam imao 13 godina, krišom sam pročitao knjigu mojih roditelja čiji je naslov glasio „Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu“, koju je 1969. napisao doktor Dejvid Ruben. U poglavlju koje se ticalo homoseksualnosti stajalo je: „Homoseksualci su najčešće u potrazi za onom jednom, pravom osobom, za onim jednim pravim penisom, iskustvom koje će ga napokon zadovoljiti. Ovo je ključan razlog zašto beskrajno menjaju svoje partnere. U gej vezama parovi nikada ne prestaju da traže. Možda će deliti isti krov, ali ova parada partnera će se i dalje nastaviti. Ono što će im dalju potragu svakako olakšati jeste činjenica da nijedna njihova veze neće opstati predugo“. Pocrveneo sam od srama i neprijatnosti.

Sada znam da je sve izrečeno u knjizi bio rezultat plitkoumnosti i nepoznavanja materije, ali mislim da većina ljudi, bili oni gej ili strejt, pretpostavlja da su gej osobe lošije u održavanju veze. Bili su mi potrebno odgovori stručnjaka. Nisam bio siguran da li je potrebno da budem potrešen zbog raskida ili srećan.

Kao društvo, samce u kasnim tridesetim gledamo sa sažaljenjem, možda je problem bio to što sam prerano ušao u ozbiljnu vezu. U svojm ranim godinama želeo sam da fasciniram prijatelje i porodicu svojom stabilnošću. Možda je trebalo da sačekam.

Istraživanje gej veza, kao nauka, prilično je mlada. Prva studija koja je posmatrala gej parove tokom njihovih razgovora (izrazi lica, visina glasa, iskazivanje emocija i fizičke reakcije) objavljena je tek 2003. godine , iako su slična istraživanja predstavljala temelj nauke o heteroseksualnim parovima.

Džon Gotman, proslavljeni savetnik za parove koji je tada bio na Univerzitetu u Vašingtonu, i Robert Levenson, profesor psihologije na Univerzitetu u Kaliforniji, prepdvodili su tim koji je posmatrao 40 gej i 40 heteroseksualnih parova. Njihovi zaključci su bili da su gej osobe pristojnije tokom svađa sa partnerom, manje su ratoborni i željni dominacije. Gej parovi znatno češće koriste humor tokom svađe.

Međutim, Gotman i Levenson takođe su otkrili da kada se gej muškarci upuste u teške diskusije sa svojim partnerom, mnogo teže dolazi do pomirenja.

Terapeut kojeg smo Majkl i ja angažovali nije nas ohrabrivao da se pomirimo i tako „popravimo“ jendo drugog. Nije ni morao. Naša veza bila je u mraku i toliko dosadna da zapravo nismo imali ni prave svađe. Oko nas se nalazila aura pasivnosti, a terapeut je želeo da vidi strast. To je bila pametna odluka.

Gotman, Levenson i njihove kolege otkrili su da gaj parovi koji iskazuju pojačane emocije tokom svađa takođe imaju i znatno uspešnije veze u poređenju sa osobama koje ostaju smirene, nezainteresovane za argumente partnera.

Kada su heteroseksualno parovi u pitanju, povećan broj otkucaja srca samo je doprinosio nezadovoljstvu u vezi. Za gej osobe situacija je potpuno suprotna – mi naše svađe poistovećujemo sa glumom u lošoj pop pesmi ili sapunici. Potrebno je da mi podigneš puls da bih te više voleo. Gej ljude ubija apatija a ne tenzija.

Zašto bi gej osobe koje pokazuju više milosrđa u svađi i raspodeli argumenata, bili nepsosobniji da se posle iste povrate? Istraživači su dugo vremena tvrdili da zbog toga što u gej vezama pol ne igra nikakvu ulogu pri raspodeli obaveza tako da naklapanje medija da u vezi jedna osoba obavezno mora imati ulogu žene a druga muškarca, nema nikakvu potporu u stvarnom životu. Oba muškarca peru sudove, obe žene prave roštilj.

Heteroseksualni parovi vrlo često ulaze u konflikt koji je izazvan pitanjima pola, muškarci su čas besni, a čas udaljeni u takvim svađama, dok su žene sklonije iznenadnim napadima besa. Gej osobe su možda malo razdražljive po prirodi upravo zbog činjenice da nemaju jasno određenu polnu ulogu u vezi.

Kod heteroseksualnih parova muškarci postaju izuzetno osetljivi na bes i tugu žene. Oni žele da ih one obožavaju i idolizuju i ovakve situacije im nisu smešne, već razočaravajuće. Homoseksualni parovi sa druge strane, tokom svađe ispoljavaju znatno veću dozu humora: „Besni smo, ali zar ovo jednostavno nije smešna situacija?

Niko još nije uspeo da utvrdi zašto su gej muškarci tako loši kada je pomirenje nakon svađe u pitanju, ali ja imam teoriju: zato što nam one nisu toliko važne za naš seksualni život. Verovatno zato što pored sebe nemaju ženu koja će im ograničavati njihove muške seksualne apetite, muški gej parovi su u najvećoj meri, u poređenju sa svim ostalim parovima, opredeljeni za nemonogamnu vezu, i to samo povećava šanse za neoporavljanje nakon svađe ili raskida.

Sudeći po istraživanju objavljenom 2006. u Žurnalu seksualnih istraživanja, gej muškarci su najveći konzumenti pornografskog sadržaja, što ih čini manje zavisnim od partnera.

Na samom kraju, smatram da su gej i lezbijski parovi u tolikoj potrebi za dramom tokom konflikta zbog svih stvari koje su im se dešavale u detinjstvu. Iako se svet menja – više od 3.700 škola ima studentske klubove koji pozdravljaju pristupanje gej članova, veliki broj dece i dalje odrasta sa idejom da je ono šta oni žele odvratno i neprirodno. Provode godine u potiskivanju emocija i, kada se napokon nađu u vezi, potrebno im je da u sve te svađe unesu određenu količinu drame i osećanja koji su tolike godine bili potisnuti. Gej osobama je potrebno da njihova veza plamti.

Ovo je sigurno jedan od ključnih razloga zbog kojeg se homoseksualne veze završavaju ranije.

Legalizovanje gej brakova sigurno bi pomoglo opstanku tih veza, ako ni zbog čega drugog, onda zbog finansijskih i legalnih beneficija koje bi tom prilikom u braku bile stečene.

Gej veze završavaju se znantno češće nego heteroseksualne, ali ne propadaju brže. Drugim rečima, za sve je potrebna ista količina vremena da bi se našli na putu za razvod ili prekid veze. Međutim, strejt ljudi češće uspevaju da spreče razvod i znatno lakše uspevaju da reše svoje probleme.

Da smo Majkl i ja kojim slučajem bili u braku sumnjam da bi stvari bile drugačije. Obojica smo posedovali finansijsku sigurnost i podršku porodice.

Iako mislim da su istraživači u pravi kada kažu da strejt parovi imaju štošta da nauče od gej osoba, takođe smatram da i gej parovi imaju jako puno toga da nauče od strejt parova.

(B92)